ZAVET PROŠLOSTI, emisija, 6 SEDELJKE

Na kraju leta, kada se radovi u polju privedu kraju ili završe, jedan od oblika društvenog života na selu bila je sedeljka.

Ovaj naziv „sedeljka“ ili „sedenjka“ karakterističan je za ovaj naš kraj, od Niša do Leskovca, možda i Vranja, svuda su prela ili zimske mobe, a u ovom delu Srbije to je bila sedeljka. Sedeli su mladi, stari i deca, ložila se vatra, pevalo, prelo, vrtkalo, radilo, mladi su se šalili, devojke se natpevavale ili kako bi rekli u ovom kraju prepojuvale….

Mladi su dolazili da se zabavljaju, a majke ili starije žene na sedeljkama „pazile su“ devojke. Tu se rađala ljubav, nova poznanstva, novi stihovi pesama o svakodnevici tadašnjeg života.

Sedeljke su bila prilika za sastajanje mladića i devojaka jer zbog strogosti roditelja nisu imali druge prilike. Žene i devojke su plele, češljale vunu, vrtkale ( navijale vunicu na vreteno), a mladići su obično bili zabavljači, zaduženi za šalu i pošalice.

Kako kaže magistar Vladimir Marjanović, koji je i pisao o sedeljkama ovoga kraja usvojim knjigama, skoro nikada na sedeljka, a nisu bili prisutnu „muži“ odnosno oženjeni muškarci. Njih to nije interesovalo, ali se i smatralo da oni tamo nemaju šta da traže i da je to mesto okupljanja mladih koji nisu oženjeni i devojaka koje nisu udate. Za sedeljku je birano mesto obično na raskrsnici, koje je u zavetrini, više preventivno jer su na taj način sprečavali da vatra, ukoliko duva vetar, ne izazove požar.

• Krajem leta, negde krajem avgusta meseca, kad se završi većina poljoprivrednih radova, neka vrsta relaksacije pred radove u jesen, na raskrsnici okupljale su se sedeljke. Svako od njih kada su dolazili na sedeljku donosili su slamu ili kukurozovinu i to se na raskrsnici palilo. Sedeljka je trajala onoliko koliko su imali da lože vatru- kaže magistar Marjanović.

  

Na sedeljkama starije žene su bile čuvari devojaka, koje su kao nešto radile, i pazile sa kim devojka razgovara.

• Nisu one bile strogi čuvari. One su to radile u dogovoru sa majkama i devojkama. Sedeljke su zapravo bile mesto ugovara braka i prvih ljubavi, dok su očevi najmanje znali šta se tu dešava i za koga se ugovara brak- dodaje Marjanović.

Sedeljke su počinjale obično „prepraljotinom“ i to im je bila glavna zabava na sedeljkama.

• Neko od mladića bi se maskirao odnosno prepravio i pokušavao da dočara koga imitira i glumio neku dogodovštinu iz svakodnevnog života. Obično su nhekoga imitorali, na sedeljki su svi znali o kome je reč, ali nisu otkrivali i pravili se da ne znaju koga mladići glume odnosno imitiraju. To je bilo smešno, nije imalo nameru da nekog uvredi ili ponizi, i da na duhovit način dočaraju tu osobu- kaže Marjanović.

Kako dodaje magistar Marjanović na sedeljkama su se pevale sedeljkarske pesme, a zapis ovih pesama sačuvao je od zaborava prof Vlasta Cenić u knjizi „Kladenče“

Kako je zapisao profesor Cenić u knjizi „Kladenče“   kad zapeva baba Keva Perina u Kočanu u našoj ulici, čuje se čak u Čečini. Tako su govorile… To je bilo ono „Zbirajte se dojke na našu sedeljku“   i to je bila pesma koja je obaveštavala sve mlade da dođu i ponesu taluske, jer treba založiti vatru i pored te vatre, ko bajagi, raditi nešto.

Kako je zapisao sedeljke su obično započinjale pesmom „Zbirajte se, dojke, na našu sedenjku“

Zbirajte se, dojke, na našu sedenjku.

Sag sam se stegla da ve dočekam

U lulu brašno, u cevku maslo,

Krši se kuća od vrapčo meso.

 

 

Pevala se pesma i „Naklale se dve sedenjke“

Naklale se dve sedenjke

Jeda gore, jedna dole.

Što taj dole- momci vika,

Što taj gore- sve devojke.

 

A zapravo su se družili, pevali, igrali, zaljubljivali, odljubljivali, svađali… Igralo se i pevalo i šalilo se na tim sedeljkama. Pevale su se sedeljkarske pesme i ovom prilikom da istaknemo nešto što je samo odlika ovoga kraja ili odlika ovog juga Srbije, a to najkraće lirske pesme koje se pevaju. One imaju  samo dva stiha. Svaka pesma ima refren, a to je ime devojke i momka.  Na primer:  Belo pero na jezero, Marijoooo, duna vetar odnesa ga, Sašooo!

Bilo je i šaljivih pesama poput „Stari deda treske braja“

 Stari deda treske braja,

Preko plota prislušaja

Kud se mladi dogovarav:

Mlado momče, tanka Stana.

Govori mu tanka Stana:

Dođi knoći na prozore.

triput svirni, dvaput čukni,

će iskoči tanka Stana.

Toj začuje stari deda

Pa otide na prozori,

Triput svirnu, dvaput čuknu.

Iskočila tanka Stana!

Uvati gu stari deda,

Uvati gu za ručicu.

Al govori tanka Stana:

Otpušti me, stari dedo,

Zabravila sam košulju,

Da se vrnem da gu uznem,

Pa će Stana tvoja da je!

Al govori stari deda:

Ajde, ajde, tanka Stano,

Neje deda za košulju,

No je deda za devojče!

U želji da vam kroz serijal emisija „Zavet prošlosti“ približimo način okupljanja i samu sedeljku kako je izgledala i kako se radilo i pevalo tada posetili smo dom Zore i Duška Mitića u Malošištu, u opštini Doljevac, koji su nam pomogli da skinemo prašinu sa prošlosti  i vratimo sjaj davnom sećanju na sedeljke u ovom kraju, a u starim zagaslim očima domaćina zasijala su lepa sećanja na mladost i običaje tog vremena.  Prema nekim saznanjima poslednja sedeljka u ovim krajevima održana je pedesetih godina.

Posebno nam je drago što smo razgovor zabeležili na ovdašnjem dijalektu, koji daje posebnu draž i lepotu priči i sedeljkama ovoga kraja.

Baka Zora Mitić uskoro puni 90 godina i rado nam je pričala o sedeljkama u Malošištu, jer ih je bilo puno, skoro na svakoj raskrsnici i nisu se zvali, nego je svako znao kada i u koje vreme da dođe na sedeljku.

• Sedenjke su bile sa jesen, pa kad se završi poljoprivreda mi pravimo sednjeke večerom, sedimo, predemo, koja što može. Ako ima dobro svetlo neka i plete, a koja nema da prede, da plete, ona si dođe, prekrsti ruke, pa si razgovara- započinje priču Zora iz Malošišta.

A kako ste se okupljali, sakupljali? Da li ste možda pevale neku pesmu kao poziv na sedeljku?

• Znali smo i pesme i vreme kada treba da dođemo, obično kad se stamni, koje vreme iskačamo, znamo si onako odprilike. Svaka si zna kad će si izađe, koja si zna ona peva, koja si ne zna ona se smsje, pričamo… Svašto!- kaže Zora.

Da li je cela kuća, odnosno porodica izlazila na sedeljku?

• Ne! Muži si legnu da si spiju, stare babe si legnu da si spiju, pomladi, koji će kobajagi, predemo, će rabotimo smo iskačali. A stare babe, one rabotile, rabotile, pa si legle.

Tada, sedeljkama se se „gledali“ tražili sebi momka, odnosno momci tražili buduće supruge? Da li ste i Vi sa Vašim suprugom upoznali na sedeljku?

• Jeste, gledali su se mladi. Ali ja sam sa mog dedu bila blizo i znali smo se. Njegova sestra i ja bile smo drugarice. Išla sam ja kod nji i ona kod mene. A ostali se gledali na sedenjke. Ako prođe momče pored tebe ono te štipne! Uuu.. mi tek reknemo „Što ti beše?“ , a on pa kaže “volim te!”. Kad štipne on te voli, a prođe i ako te ne štipne- ne voli te! Ali mi nesmo prve govorile ja te oću, toj ne! Ja sam slušala moji iz kuću, držala sam do sebe! U toj vreme, imale su prilike kolko oćeš, ćoravo, sakato, moglo se uda ili oženi! Ne da ga bira, ovoj vredi, ovoj ne vredi, samo žensko li je, moglo je da se uda kako oće!

Da li se sećate koje ste pesme pevali na sedeljkama?

• Kako da ne. Kad počnemo da se prepojujemo: „Šavarika trava, pa drugaricu tam kako gu ime boli gu glava, pa ovaj će vu dođe, glava će vu prođe!“, puno smo imali takoj šaljive pesme.

Da li ste Vi baka Zoro lepo pevali?

• Pa da ti se povalim, lepo sam pevala, lepo! Pa tamo što smo imali u komšiluk jednog starog čoveka, pa na mojega dedu vikaja „ Bre, baja Avrame, ovoj vašo dete kad zapeva, ja sednem! Sednem da slušam. Taman stane, ja ustanem, taman ustanem ono opet peva, pa ja opet sednem! Po vazdan bi si sedeja da gu slušam!“ Ja sam mlogo glas imala, mlogo sam i lepo pevala, toj zna i moj deda (suprug) još kad me neje uzeja. Njive tamo blizo smo imali, pa sam ja dok sam rabotila, mlogo i pevala. Pa se sad, smejemo, vika i ja sam te čuo kad si pevala.

Dakle, jako ste lepo pevali?

• Pa se pomislim mlogo put, u toj vreme da je imalo radio, primedbe, primili bi me sigurno sa lep glas, ako nemam položeno za kuj zna kakvu školu. Ali sam zbog starost zabravila mlogo pesme, setim se ponekad, ali ne mogu najbolje, ne znam po koj red je išlo. Ali se sećam kako smo se prepojuvale, jedne pitaju, druge odgovaraju, i sve toj u taj tren smišljamo kako će otpevao i kažemo:

„Ajde Jano, dođi Jano da se venčamo!“

A Jana odgovara: Ne odgovaraš za mene, ja sam drugoga našla, za drugoga ću idem!“

Pa onda drugi kraj sedenjke peva i pituje:

„ Zašto Jano, zašto Jano, iznenadi me!

Ja imam poverenje u te Jano!“

I tako pevamo i smišljamo u taj tren kad ni dođe.

Pa ja sam pevala na sedenjku i ni jedna nije mogla sa mene da se meri, još ako siđem dole, u potok, odgovarav bregovi! Bregovi ćerko odgovarav, ne znaš kude se čak čuje!- sa osmehom na licu priča Zora.

A da li je bilo puno sedeljki u Malošištu?

• Pa selo veliko, možda na deset mesta su bile. Selo nije bilo kao sad ovde dole, već gore u brdo. Pa kude su više kuće, tuj veća sedeljka, gde su manje kuće, manja sedeljka. Puno sedelnje, pa prelo se, pa robotilo se, a sad kuj raboti? Nikoj! Nikoj, sad samo ako neka baba zaprede, ako pokaže na decu!

Da li je sedeljkama bilo i prepojuvanje? Da li ste se takmičili ko bolje peva?

• Bilo je. Takmičili smo se koja će bolje peva, al mene ni jedna nije pobedila! Ni jedna me nije savladala! Eee, kako sam ja pevala mlada, a sad da čuješ kako galamim stara! Ali zabravila sam pesme.

Deda Dušan iz ugla sobe dodaje da je Zora najlepše pevala i da je rado išao na sedeljke.

• Išli smo na sedenjke. Bili smo mladi, pa bio mrak, ne vidi se, pa sam ja upao u blato. U jedan vir se zaglibim, jao, jao! Pa sam se prao na češmu, gde prljav da idem- kroz osemh se seća deda Dušan Mitić.

Da li ste igrali na sedeljkama, da li su bili muzikanti?

• Nije imalo kolo da se igra. Išli smo, onako u prolaz. Ko je imao devojku na primer, zadrži se, ko ne, samo prošeta. A Zora je pevala najbolje. Da je pevala, pevala je!- kaže Dušan.

Zora se osmehuje i dodaje da je pevala i u polju.

• Pevala sam kad smo brali kukurz, pa me on slušaja, njive nam bile blizu. A na sedeljke su dolazila i deca. Pa trčiv, preripav vatru, pa begav. Svašto je bilo.

Na sedeljkama da li se gledalo i cenilo koja je devojka bila najlepše obučena?

• A, pa toj se gledalo kuj se kako nosi, kako se nosi, dal je drpavo, dal je nepereno, to se gledalo najviše! U svo vreme te svaki prati, da li si ti perena ili nisi. Kako neperana da pođeš po put il dođeš na sedenjuku? Pa to se znalo. Ali malo bile tej, što se nisu nosile kako treba. Neka toj tako dođe, najsiromašna il budala. Imalo budale tag, a ono si gi i sada ima.

Kako se zvala nošnja tog doba? Suknje, odnosno takozvane „vutarke“ što ste nosile?

• Nosile smo pištimalj, ižljevke, narodnu nošnju, belu priborku, crnu priborku, pa kitene vutarke. Sve toj imam, sve sam sama tkala, prvo mi majka pomagala, pa posle kad sam se udala, ja sam sama na razboj rabotila, mlogo sam znala da tkajem.

Najviše se cenila bela priborka i crna i kitena. Koje  su devojke nosile tej vutarke imale su predos, najviše se cenile. Prteno, crno i belo, crno i čađivo  i suro, pa po prsti tkajeno baš nije imalo vrednost.

Daka Zora dodaje da ranije nije bilo boja za bojenje vune, pa su same, uz pomoć trava, farbare vunu.

• Ranije nemaše boje da se pomasti nešto crno pa beremo od jedno drvo glavež. Taj glavež skuvamo i dodamo karaboju da bi ni bolje vatilo i tako mastimo crno. Sama si ja osnovem na razvoj, sama si puštim da si navijem na vrtilo, odbiram onaj drvca ili štapke, polako ugađam, koje kako treba, pa polako odvrćujem da se tkaje, pošušta se i ono ispada lepo. Ako ga naviješ na kupovi ono posle kad puštaš da ga tkaješ jedno visi, drugo štrči i nije ubavo i ne valja, nevaljašno se raboti.

Da li žalite za tim vremenima što nema više sedeljki, što je utihnula pesma?

• Ma jok. Ne bre, pa i mi smo preokrenuli, sad smo kao mladi. Šta će mi sedenjke? Ej, ako treba će izađemo do komšije, do rodbinu, će si popričamo, će si posedimo, kakve sedenjuke da se lupaš večerom pa da ložiš vatru tamo na put. Nećemo! Pa treba cel noć da ložimo oganj, pa dođu deca pa preripav, pa trčiv….

Da li je bilo prepraljotine na sedeljkama?

• U ćerko imalo, kako nije imalo!

Deda Dušan dodaje da pored prepraljotina bilo je obavezno i tepanje

• Ko ima na primer devojku, skupu se drugi momci, pa tom momku stave žicu u mrak, bila tamnina ne vidi se ništa, pa kao se jure i on se saplete na žicu pa ga ovi drugi pretav. Pa sad gledam tepaju se po školama, to je sada kažnjivo. Mi kada smo išli u školu mi smo mnogo tepali. Jednog smo izbacili kroz prozor, nije bilo visoko, mala škola, nizak prozor. Al on je bio mnogo nevaljašan, krao nam olovke, gumice, čačkao se, udarao se, pa se mune pod klupe pa lazi i udara nas. Mi se skupimo, uhvatimo ga, pa ajd kroz prozor, od tad se smirio. To tada bilo smešno, učitelji se nisu ljutili, sada su druga vremena, sad to ne smeše. Tada nama to bila šala i zabava- kaže deda Dušan Mitić.

Baba Zora dodaje da je prepraljotina bila obavezna na sedeljkama i da je to bila glavna zabava.

• Pa na svaku sedenjku ima prepraljotina, al mi kao kobajagi ne znamo. Ali neka stvarno nisi mogao da znaš. Dođe muško pa se obuče ko devojka, pa sedne među devojčiki, tako sedi, kad odjednom skine maramu, pa ripne, a mi u glas povikamo ej, pa ovoj bilo muško, neje naša druška. Bilo smešno i zabavno.

Da li je bilo još neke igre na sedeljkama?

• Pa neje bilo. Mi tad idemo da rabotimo, da predemo, kobajagi. Pa kad dođeš doma majka ti pogleda kolko si naprela i dal je ubavi i dobro. Ako nije dobro ona uzme vreteno pa ga baci pozadi vrata. Pa ti moraš posle toj da ispraviš ili će vika po tebe.

Na kraju razgovora baba Zora kaže samo da je zdravlja i da ljudi rade dobre stvari u životu.

• I takoj samo da je zdravlje ćerko! Imalo si preko cel vek šale, priče, sedenje i narod aran (dobar), al imao je i kvaran, imali su i kvarni ljudi.

Emisiju završavamo sedeljkarskom pesmom „Dok sedemo sedemo“ i nadamo se da smo vam približili duh davnih vremena i lepote ovdašnjih sedeljki.

Dok sedemo sedemo

Dođe vreme d idemo

Nas će majkada kara

Koja kolko naprela.

Ja sam prela naprela

Tri vretena popuna

I četvrto pola.

 

Autor i voditelj emisije: Marija Jovanović

Glavni odgovorni urednik: Dejan Dinić

U emisji govorili: magistar Vladimir Marjanović (kome se zahvaljujemo na ustupljenim fotografijama), Zora i Duško Mitić i prof. Vlasta Cenić