home Društvo, Vesti Emisija “Štrapke”: „U sred selo oro igra“ 1.deo, o narodnim pesmama juga

Emisija “Štrapke”: „U sred selo oro igra“ 1.deo, o narodnim pesmama juga

U sred selo oro igra,

najnakraj pelivanče

i do njega nazlik Stojna.

Pade Stojne svilno pero.

Sunulo se pelivanče,

sunulo se da ga uzne.

Cvilnu Stojanka kao zmija:

-Bre ovamte, devet brata

i dvanajes bratančiki,

da vatite ludo mlado!

Ni ga bite, ni mučite,

No ga dajte men u ruke,

Men u ruke – njemu muke.

Sama ću mu muke dadem:

Zatvoriću u sobicu,

U sobicu bez vodicu,

Bez vodicu i bez lebac.

Nastale su od talentovanih pojedinaca, čija su imena davno zaboravljena, a prihvaćene od naroda, jer su pogadjale one najtananije niti ljudske duše. Mnoge se rado pevaju i danas, neke su manje poznate, a druge je vreme već odvuklo u zaborav.

Bude u nama osećajnost, koja nam je danas potrebnija nego ikada, a koje danas ima manje no ikada. A baš tu osećajnost nalazimo u svakoj od njih. Ispredajući najlepše stihove, govoreći sa  malo reči mnogo toga, one nose te treptaje duše narodne sa ovih prostora, podsećajući nas na  one male stvari koje čine život lepšim. To su stare južnjačke pesme, to je tradicionalna muzika juga Srbije.

Namera nam je da ih izvučemo iz mraka i spasimo od nestanka, jer su deo našeg nacionalnog identiteta. „Sadila moma lojze“,  „Što si Leno na golemo“,  „More vrćaj konja Abdul-Ćerim ago“, „Zašto Sike, zašto“ „Stanika mi bolna legnala“, „Slavuj pile ne poj rano“ samo su neke od njih.

Čeda Marković

Tradiciju juga, kroz pesmu proslavili su Staniša Stošić, Vasilija Radojčić, pre njih Stana Avramović Karaminga, a danas Ivana Tasić, Branimir Stošić Kace, kao i legenda narodne muzike i vranjanskog melosa pevač Čeda Maković. Rodjen na jugu, merak i dert nosi u duši i kroz svaku interpretaciju dočarava svu osećajnost jedne ovakve pesme. Pesme nastale u delu zemlje koji je od iskona bio siromašan po mnogo čemu, ali bogat pesmom i to ne bilo kakvom, nego onom posebnom, najtananijom, najiskrenijom, jednom rečju južnjačkom.

-Muzika juga nastala na granicama Osmanskog carstva i oslobodjenih srpskih teritorija prepliće u sebi razne kulture, ritmove, kompleksna je, ali pre svega izuzetno kvalitetna. Striktne granice ne mogu da se naprave, ali se može reći da se proteže od Niša, Prokuplja, Pirota, Leskovca, Vranja, Kosovskog Pomoravlja, Makedonije, preplićući se sa uticajima Bugarske, Albanije, Turske. Ova je oblast bila raskršće kultura istoka i zapada i uzela je od svih njih po nešto. Smatram da Vranje i okolina toj muzici daju poseban pečat, kaže na početku razgovora Čeda Marković.

Narod na ovim prostorima nije nikada živeo lako, naročito pod turskim jarmom i u vreme ratova za oslobodjenje od Osmanlija. Zato je beg iz svakodnevice često tražio u pesmama, a neke od najlepših pesmama nastale su upravo iz muke tokom teških godina 18. i 19.veka. Ipak, i u najtežim vremenima, kroz svu jad i bedu, provlačila se ljubav. Čeda Marković smatra da su najlepše pesme juga nastale upravo iz skrivene ljubavne čežnje jer u patrijahalnom društvu, kakvo je bilo ovo naše, ljubav se nije mogla neposredno iskazivati, ali se zato mogla uplesti u pesmu. Tako su nastale gotovo sve stare ljubavne pesme juga Srbije.

-Tačno je i da se pevalo i od muke. Zato je naša pesma daleko setnija, lepša i osećajnija od sličnih ritmova zemalja sličnih nama po mentalitetu, počev od Španije, Portugalije, Italije, prekog Grčke, čiju muziku posebno cenim, do zemlja Bliskog istoka, koje takodje imaju prizvuke tuge u pesmama i mnogo kvalitetnih pesama. Izraz ljubavi u tim pesmama je ono na šta bih se najpre osvrnuo. Vreme je bilo takvo, ljubav se uglavnom krila, a ta osećanja mogla su se iskazati jedino kroz pesmu. To je takodje bilo i vreme ratova, koje je uslovilo nestanak muške populacije. Starije devojke su se morale udavati za golobrade mladiće, te veliki broj pesmama nosi tu tematiku.

A specifičan govor ovog kraja, prema mišljenju prof. dr Momčila Zlatanovića iz Vranja, najpoznatijeg leksikografa i sakupljača narodnog stvaralaštva na jugu Srbije, u pesmama, kako kaže, jako lepo zvuči. – Na dijalektu se lepo i govori i peva. A nigde se drugde ne peva ovoliko kao kod nas na jugu. Ovde na jugu Srbije i sada živi narodna pesma. Peva se mnogo, na svadbama, na sastancima, u dijalektu i to je mnogo lepo.

Ipak, dodaje, savremeno doba unosi novine u stare, narodne pesme. Prilagodjava ih, oblikuje, ali što je najbitnije čuva. –Svačiji jezik ima svoj život, što znači da se i menja i te novine se unose u pesme. Ali žive i jedne i druge pesme i vrlo su interesantne.  

Doljevac, 1976.godine

Slušajući te tako vešto isprepletane reči, utkane u pesmu ne može čovek, a da ne oseti posebno zadovoljstvo, pravi merak. Neretko ta pesma pogadja u dušu, pa je sevdah njen neizostavni deo, a kad se tome pridruži i sećanje na neostvarenu ljubav i ljubavnu čežnju nastaje pravi karasevdah. I tu nije kraj. Jer južnjačka pesma tako vešto barata osećajnošću da bolje no bilo šta drugo može da dočara svu bol, jad i muku, iskaže najsnažnija i najbolnija osećanja, razgali dušu, opiše njen vrisak, pravi dert.

Sa merakom počinje da se peva, a kada pesma „pogodi dušu” prelazi u sevdah, zatim se čaše lome i vene seku, a merak i sevdah prelaze u stanje derta“, kaže portal iSerbia.

Pesme o dertu, sevdahu i karasevdahu pevale su mnoge generacije na jugu Srbije,  najviše u Vranju i Leskovcu, pa su ih obdareni pojedinci usavršavali u sadržini, izrazu i melodiji. Ima u njima nečeg mekog, toplog, čežnjivog, bolnog, uznemirenog, uzdržanog, a ponekad i razarajućeg. Upravo njihova ustreptala osećajnost i poetska tananost očarale su mnoge“, kaže prof. Zlatanović.

Sa tim se slaže i naš sagovornik Čeda Marković, ističući da naš južnjački sevdah ipak ne treba mešati sa onim bosanskim.

-Ipak, sevdah u Bosni i onaj vranjanski se razlikuju. Vranjanska pesma je setna, govori mnogo sa malo reči, uglavnom je prati takt sedam osmina, dosta je i robato pesma, bez ritma. Zato su južnjačke pesme izuzetno sadržajne i lepe za slušanje, a bogami i za razmišljanje. Mogu reći da je na malom prostoru Vranja i okoline muzičko bogatstvo veliko, gotovo neiscrpno. Ipak, mnogo toga tek treba otkriti, jer još uvek ima pesama koje nisu dospele do šireg auditorijuma.

Sevdalinka, je uticaj orijentalnog koji je na Balkanu bio dosta jak, a kod nas se manifestovao kroz više verzija, mišljenje je i prof.dr Dimitrija Golemovića, etnomuzikologa. –Sevdalinka je  najviši nivo orijentalne pesme kod nas. Sevdalinka je bosanska, a njen pandan postoji u Vranju, kao vranjanska gradska pesma ili u Podgorici. To su različiti oblici orijentalnog uticaja, odnosno amalgami, kalemovi. Ne postoji baš ni jedna čista kultura, bez uticaja sa strane, čak i one najudaljenije imaju uticaj sa neke strane. To je ta teorija tzv. kulturnih krugova, koja nije prevazidjena, iako mnogi smatraju da jeste, koja kaže da je kultura uvek jača po obodu nego u centru, jer se širi po principu koncentričnih krugova, od centra na sve strane.

A taj dert,  vrisak duše u svojim delima maestralno je opisao, kod drugi no Bora Stanković.

(Pasus iz Koštane) Mitke: „Znaš li šta je karasevdah? I toj težak, golem karasevdah! Tuj bolest ja bolujem. Eve ostare, a još se ne nažive, još ne napoja’, i ne naceliva’…… Još mi za ubavinju i lepotinju srce gine i vene!… I Koštan, tuj pesmu, toj vreme, da mi poješ… A toj vreme više ne dodje. Ete za toj ću vreme ja žalan da umrem, s’s otvoreni oči u grob da legnem. Poj „Žal za mladost“…. Za moju slatku mladost, što mi tako u ništo otide, i brgo ostavi. Poj i vikaj gu. Moli gu, neka mi se samo još jedanput vrne, dodje, da gu samo još jedanput osetim, pomirišem…. Ah“

Da znaješ, mome, mori, da znaješ,
kakva je žalba za mladost,
na porta bi me čekala,
od konja bi me skinula
u sobu bi me unela,
u usta bi me ljubila –
of, aman, zaman, mlado devojče,
izgore mi srce za tebe!…

Doljevac, 1976. godine

Od svega što je ovaj kraj podario muzici, naš sagovornik, pevač Čeda Marković ističe neke od kultnih pesama poput „Petlovi pojev“, „Magla padnala“, „Milkano, dado mori“, „Što mi je merak“, „Kude si bila Kara Koco“. Ne mogu da izdvojim samo jednu da bude perjanica tog muzičkog podneblja, jer su to pesme neiscrpnog muzičkog bogatstva. Ali mogu reći da je po meni pesma „Stojanke bela Vranjanke pesma nad pesmama. Nazivam je operetom vranjanske pesme, zato što se peva u jednom dahu, karakteristična je sa svojim muzičkim stavovima, ima tri stava, kao jedno klasično delo.

Ne možemo da propustimo priliku da i prof.dr Golemovića upitamo koja južnjačka pesma njega pogadja u dušu. -Ohooh….Ovako, ja sam studirao kompoziciju, pevanje, etnomuzikologiju, svirao obou u srednjoj školi, tako da je moj uvid u muziku poprilično širok. Narodnu muziku sam otkrio tek na fakultetu, a prvi put sam na selo otišao sa 19 godina sa profesorom Devićem i zaljubio se u selo. Posle toga obišao sam 600 sela i mogu reći da u narodnoj muzici ne retko više uživam nego u umetničkoj. Ona je u osnovi minimalistička, barata sa jako oskudnim sredstvima, ali iz toga izvlači maksimum. Ja podjednako uživam zaista i kad slušam neku pesmu sa Golije, ali s druge strane kad čujem „Karanfil se na put sprema“, to je fantastično, pa „Dimitrijo, sine Mitre“. Dodirne vas… Zaista čovek treba što više da sluša, a kad vam ta muzika postane bliska onda ćete i u tome maksimalno uživati.

Dodali bismo i „Dude, belo Dude“, „Gajtano mome, „Kiša pade mori Cone“, „Kude si pošla mori Cveto“ i još mnogo njih.

Vranje, Niš, Leskovac su prema mišljenju mnogih bili muzičko-lirska središta s kraja 18. i početkom 19.veka, a južnjaci i danas u mnogim pesmama čuvaju spomen na jedno posebno vreme i jedne posebne ljude….Ovom emisijom čuvamo ih i mi……A za kraj slušamo „Dimitrije, sine Mitre“, koju smo najčešće i pominjali u emisiji. Njenog autora, tj. autorku nismo zaboravili. Ispevala ju je poznata vranjanska pevačica Stana Avramović Karaminga. U našoj emisiji je peva Zoran Mičić iz Doljevca.

Autor emisije: Jelena Kozomara

Glavni i odgovorni urednik: Dejan Dinić

Sagovornici: pevač Čeda Marković, Beograd; prof. dr Dimitrije Golemović, etnomuzikolog, Beograd; prof.dr Momčilo Zlatanović, sakupljač narodnih umotvorina juga Srbije, Vranje

Recitator: Dimitrije Stević

Pevači: Čeda Marković, Beograd; Zoran Mičić, Doljevac

Mitketov monolog: Vlasta Cenić, Kočane

Instrumental: Bora Dugić – Stara Srbija

Naslovna fotografija: Stana Avramović Karaminga (Dnevno.rs)

Projekat „Štrapke“ sufinansira Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije

Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu ne odražavaju nužno stavove i mišljenja organa koji je dodelo sredstva.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *