Odlazak Ivana Ivanovića (1936–2026), jednog od najnepokolebljivijih i najautentičnijih srpskih književnika druge polovine 20. i početka 21. veka, označio je kraj jedne velike književne epopeje. Pisac čiji je životni put bio obeležen suđenjima, zabranjivanjem knjiga u vreme bivše SFRJ i borbom za slobodu reči, ostao je do kraja veran svom poreklu, duboko vezan za Jug Srbije i svoj rodni Žitni Potok.
U intervjuima i razgovorima objavljenim ranijih godina na Radio Koprijanu, Ivanović se često s posebnom emocijom osvrtao na sudbinu srpskog sela. Kao autor kultnog romana „Arizani”, jednog od najboljih iz tog domena, kako su ga mnogi kritičari opisivali, ali i pre i posle njega, uporno je beležio duhovno pražnjenje, odsustvo sistemske brige i tešku sudbinu srpskog seljaka, ističući da se kroz sudbinu porodice Arizanović ogleda stradanje celokupnog srpskog sela.
Ivan Ivanović u Javnoj biblioteci u Doljevcu na predstavi po motivima njegovog romana “Arizani”
Govoreći o zavičaju, dijalektu i narodnom jeziku, Ivanović je snažno zastupao stav da čovek nikada ne treba da se stidi svog narečja, jer se upravo u jezičkoj raznolikosti krije pravo bogatstvo i identitet jednog naroda, ne mali put žaleći što je Jug i dalje tu gde je, svojski se trudeći da ga kroz pisanu reč uzdigne tamo gde zaslužuje da bude. Kao stvaralac koji je zbog svoje beskompromisne književne reči i kritičkog duha prošao kroz teška iskušenja i progone tadašnjeg režima, ostao je upamćen kao slobodarski intelektualac koji nije prihvatao kompromise na štetu istine.
Ivan Ivanović je svojim obimnim opusom, od „Crvenog kralja” do kasnijih dela, trajno je zadužio srpsku književnost, a kroz svedočanstva sačuvana u našim razgovorima ostaje trag o čoveku koji je s ponosom nosio Toplicu u srcu i veliki žal što više neću biti u prilici da tzabeležim još nešto od svega onoga što je taj vrhunski majstor pripovedačke reči, velikog iskustva i neprikosnovenih stavova imao da kaže.
J. Kozomara
Leave a Reply