Ponosna sam što sam imala priliku da 2022. godine razgovaram sa profesorom Nedeljkom Bogdanovićem, istaknutim lingvistom, profesorom srpskog jezika i velikim čuvarom narodnog govora juga Srbije. Njegovo znanje, posvećenost jeziku i iskrena ljubav prema rečima i ljudima ostavili su snažan utisak na mene. Bio je čovek koji je umeo da sluša govor naroda i razume njegov značaj. Danas, nakon njegove smrti, ovaj razgovor dobija još veću vrednost, jer čuva trag o čoveku koji je verovao u snagu jezika kao temelja identiteta.
Zato, sa dubokim poštovanjem i tugom zbog njegovog odlaska, prenosim delove našeg razgovora, kao svedočanstvo o bogatstvu govora profesora Bogdanovića.
Intervju sa prof. dr Nedeljkom Bogdanovićem: “Govori Dobriča – bogatstvo koje još čeka da bude otkriveno”
Razgovarala: Marija Jovanović
Dobrič danas obuhvata opštine Doljevac, Žitorađu, Merošinu, deo Prokuplјa i podnožje Jastrepca. Ovaj kraj ima poseban govor – bogat, slikovit, a opet nedovoljno proučen. O govoru Dobriča i njegovim osobenostima, razgovarali smo sa prof. dr Nedeljkom Bogdanovićem, lingvistom, književnikom i univerzitetskim profesorom u penziji, rođenim u selu Bučum kod Svrlјiga.
Marija Jovanović: Profesore, zašto mislite da je govor Dobriča zapostavlјen i nedovoljno proučen?
Nedeljko Bogdanović: To je pitanje za Dobričane, a ne za one koji nisu. Možda su Dobričani pokazivali nezainteresovanost za svoj govor. Sa druge strane, drugim stručnjacima on nije delovao dovoljno atraktivno da bi ga ozbilјnije istraživali. I treće – izostala je podrška društvenih faktora. Književni jezik se neguje kroz škole, institucije, a narodni govor ostaje po strani. On živi, funkcioniše, ali je ostao neistražen. Za takvo istraživanje potrebno je više od običnog poznavanja govora – potrebno je i naučno znanje i posvećenost.
Koje su glavne osobine ovog govora?
Bogdanović: To su karakteristike koje pokrivaju južno-moravski dijalekat. Na primer, glas „Ы“ postoji od Zaječara do Prizrena. Reči poput bija, doneja, imaja – karakteristične su. Vokalno „L“ je takođe prisutno – u Svrlјigu kažu slnce, a ovde slunce. U trećem licu množine prezenta koristi se nastavak -v: kopav, nosiv, radiv… Ima i zamenica njuma, kao i karakteristično izgovaranje vokala E umesto jata. Sve ove osobine su zajedničke i nekim drugim dijalektima – leskovačkom, vranjanskom, prokupačkom.
Dakle, govor Dobriča je svojevrsna difuzija narečja?
Bogdanović: Tačno. To je periferni govor. Dijalekti se razvijaju iz središta, a periferija ih pojednostavlјuje ili stapa sa drugim uticajima. Sa jugoistoka dolaze šopski uticaji, sa zapada crnogorski. U Žitnom Potoku, recimo, i dalje se čuje đevojka, đed. Na severu, u aleksinačkom kraju, akcenat se pomera unapred – pa imate došav, došija, doša… Sve to govori o istorijskom raslojavanju govora.
Šta je sa leksikom? Ima li arhaičnih izraza?
Bogdanović: Naravno. Terminologija u stočarstvu, na primer, ima tragove vlaho-romanskih, cincarskih, pa i albanskih elemenata. Reči poput kulastra (prvo mleko posle mlađenja), sugare (mladunče rođeno van sezone) – to nisu slovenske reči, već nasleđene iz jezika nomadskih stočarskih plemena poput Cincara, Karakačana, Ašana… Ta terminologija se prenosila sa narodom koji je nosi i tako smo je usvajali.
Možemo li reći da je svaki lokalni govor, pa i ovaj, gramatički ispravan?
Bogdanović: Naravno. Svaki govor je ispravan za onoga ko ga upotrebljava. Neispravno i ispravno postoje samo u odnosu na neko pravilo. A pravilo, kad ga postavite, tada može biti i odstupanja. Književni jezik je civilizacijska tekovina, a govori poput ovoga – oni su autentični, živi. Mi smo zapravo često bilingvalni – kod kuće govorimo jednim jezikom, u školi i javnim ustanovama drugim, a kada stvaramo, pišemo književnim.
Kako komentarišete to što se takav govor često smatra nepravilnim?
Bogdanović: To je veliki nesporazum. Nijedan dijalekat nije nepravilnost. Svaki govor je ispravan u okviru zajednice koja ga koristi. Ljudi greše kada misle da postoji samo jedan pravilan jezik, a sve ostalo je pogrešno. Govor naroda je autentičan i funkcionalan. Nije pogrešan, već različit.
Kako se izboriti sa predrasudama prema govoru koji nije književni?
Bogdanović: Treba znati da svaki govor ima svoju lepotu. Recimo, mi kažemo šantav kad neko šepa, a šuntav kad neko nije bistar – nijedna od tih reči ne postoji u književnom jeziku sa istim značenjem i bojom. Dijalekat nosi osećajnost, autentičnost, emocionalni naboj. I ne treba se stideti svoga govora. Svaka emocija može se izraziti i na lokalnom jeziku.
Ipak, mladi iz ovog kraja često osećaju pritisak da se prilagode kada odu na studije…
Bogdanović: To je prirodno. Ko želi da igra na tuđem terenu, mora igrati po tuđim pravilima. Mi idemo ka književnom jeziku, retko kada on dolazi nama. Ali važno je negovati lokalni govor, makar kroz školu, porodicu, književnost. A na nauci je da ga istraži, opiše i smesti među ostale jezičke varijetete.
Možemo li reći da je svaki lokalni varijetet gramatički ispravan?
Bogdanović: Sa lingvističkog stanovišta – da. Svaki je govor ispravan za onog ko ga koristi. Pravila postavlja norma, a književni jezik jeste takva norma – kulturna i civilizacijska tekovina. Naš književni jezik formiran je pre oko 200 godina, a kriterijumi za njegov izbor uključivali su i prestiž, i funkcionalnost, i broj govornika. Nažalost, naši govori nisu bili centralni, pa su ostali po strani.
Među nama, južnjacima, često je prisutan mit da bi upravo naš govor bio standardni, da je Vuk Karadžić poticao iz ovih krajeva. Ima li u tome istine?
Nedeljko Bogdanović: Ne, sigurno ne. Taj mit ne stoji. Govori koje je Vuk Karadžić uzeo za osnovu standardnog jezika bili su pažljivo izabrani – i to vrlo mudro. Kada pogledate prostor nekadašnje Jugoslavije, bez današnjih i bivših granica, videćete da su ti govori centralni. Na tom području tim jezikom govore i Srbi i Hrvati i drugi narodi koji sada imaju posebne jezike.
Dakle, on je uzeo osnovu koja je bila najrasprostranjenija i najprihvatljivija širokom prostoru. Naravno, u tu osnovu ne ulaze ni Beograd ni Zagreb – oni nisu jezička osnova. Kajkavski je, recimo, izvan toga.
Vuk je imao na raspolaganju ogromno jezičko blago – narodne pesme. I to je upravo jezik tih pesama, sa izvesnim izuzecima. Naravno, nigde to nije čisto – nigde narodni govor nije identičan književnom jeziku, niti je književni potpuno identičan narodnom.
Evo, da vam kažem: Branko Radičević – to je narodni govor. A onda naiđete na stihove poput: „Nesi breže čudo ti za ovo“… E, to vam je već narod u najlepšem izrazu – ali književno obrađen.
Još jedno pitanje, profesore. Potičete iz okoline Svrljiga, a poznato je da i svrljiški kraj ima izrazit lokalni govor. Da li ste imali problema tokom školovanja zbog toga?
Nedeljko Bogdanović: Ne, ne, ne. Mislim da se tu često preteruje – naročito mediji vole da forsiraju tu temu. Nađu jednu stvarčicu i onda je razvlače, šire, dižu tenziju. U stvarnosti, to nema toliki značaj među ljudima.
Naravno, postoje krajevi gde se ljudi stide svog govora, a ima i onih koji se njime ponose. Recimo, Piroćanci – oni se diče svojim govorom. Drugi ga pak prećutkuju, kao da je nešto što treba sakriti.
Ja bih rekao da govor ovog kraja – govor Dobriča – nije među onima kojima se ljudi ponose, ali ga često doživljavaju kao neku manu, neku vrstu „falinke“. A ne bi trebalo. Takav odnos prema govoru treba menjati. Govor je naše, lično, iz doma.
To nema veze ni sa obrazovanjem ni sa pameti. Niko nema pravo da kaže da je neko manje pametan zato što govori južnjačkim dijalektom. To su predrasude.
Evo vam jedan primer. Mnogi ljudi sa juga kažu: „Ja kad sam jutros ustao…“ A književni jezik bi rekao: „Posle ustajanja…“ Ali pogledajte – „posle ustajanja“ koristi apstraktnu imenicu, to je već jezik administracije. A „kad sam ustao“ je konkretno, lično, glagolski oblik – i zvuči bliže čoveku, prirodnije. To je naše.
Treba slušati obične ljude. Oni znaju da govore lepo – samo im treba dati priliku.
Autor: M.Jovanović- deo transkripta razgovora sa prof. Nedeljkom Bogdanovićem
