Od otpada do koristi: Kompostiranje kao način održivog života

U nastavku serijala „Zdrava sredina – zdravi ljudi“, govorimo o načinima kako svako od nas, svojim izborima i navikama, može doprineti očuvanju životne sredine i sopstvenom zdravlju.

Današnja tema nosi naziv „Od otpada do koristi“, a posvećena je jednoj od najprirodnijih i najkorisnijih praksi – kompostiranju.

Kompostiranje je proces razlaganja organskog otpada, poput ljuski od voća i povrća, otpada iz bašte ili taloga kafe, kojim se dobija potpuno prirodno đubrivo – kompost. Ovo đubrivo vraća hranljive materije u zemljište, poboljšava njegovu strukturu i pomaže biljkama da rastu bez potrebe za hemijskim preparatima.

Osim što smanjujemo količinu otpada na deponijama, kompostiranjem direktno doprinosimo zaštiti životne sredine, ali i razvoju organske proizvodnje hrane, koja je sve više prepoznata kao održiva, zdrava i ekološki prihvatljiva alternativa.

Koliko je kompostiranje zaista jednostavno? Kako da započnemo sa ovom praksom u sopstvenom dvorištu ili čak na balkonu? I zašto je organska hrana važna ne samo za nas, već i za budućnost naše planete?

Na ova i druga pitanja danas nam odgovara profesorka biologije Suzana Perić, koja će nam objasniti korak po korak kako otpad može postati resurs, a domaćinstvo – mala ekološka oaza.

Šta je kompostiranje i zbog čega je taj proces toliko važan u savremenom ekološkom kontekstu?

Kompostiranje je u suštini prirodni proces razgradnje organskih materija, deo trofičkog lanca, odnosno mreže ishrane u prirodi. Sve što nastaje u prirodi, vraća se u nju, a za to su zadužene različite karike, lanci povezani prirodnim procesom ishrane. Svako svakoga u prirodi jede, i to obezbeđuje povratak materije i njeno kruženje. U savremenom ekološkom kontekstu, kompostiranje je izuzetno važno jer smanjuje količinu otpada na deponijama, doprinosi očuvanju zemljišta i smanjuje potrebu za veštačkim đubrivima.

Profesorka Perić nam je u razgovoru objasnila šta je kompostiranje. Sada nam je otkrila i koje vrste otpada mogu da se kompostiraju, a šta ne bi trebalo stavljati u kompost, te nam praktično objasnila kako da započnemo sa ovom korisnom praksom.

Kompostiranje je razlaganje organske materije prirodnim putem, ili putem koji mi možemo organizovati. Sve što nastaje od planete Zemlje i što unosimo u svoje organizme, u jednom trenutku treba vratiti prirodi. Dakle, kompostirati možemo sve što je organskog porekla: ljuske od voća i povrća, talog kafe, čajeve, lišće, travu, sitne grane, čak i ostatke hrane poput hleba ili testenine, masti, belančevine i šećere. Međutim, ne bi trebalo stavljati meso, kosti, mlečne proizvode, masnoće, ulja, kao ni biljke tretirane pesticidima ili obolele biljke, jer mogu privući štetočine i širiti bolesti.

Objasnila je kako izgleda proces kompostiranja u domaćinstvu i da li je za to potrebna specijalna oprema. Posebno nas je zanimalo njeno iskustvo, budući da ima fenomenalan primer prave organske bašte u svom dvorištu.

Pa znate kako, možda kod mene to izgleda dobro zato što sam se potrudila da to bude na nivou stručnog rada, međutim, nema potrebe za ikakvom mašinerijom. Kompostiranje je jednostavno. Možete koristiti običnu kofu ili kantu, ljudi su se snalazili i ređali automobilske gume da naprave bure u kojem kompostiraju. Ja kod mene imam dva procesa: jedan je proizvodnja tečnog organskog đubriva, a drugi je prirodni „do-dig“ sistem, što znači kompostiranje direktno u prirodi. Na određeno mesto donesem sav organski otpad, a ostalo odrade biljke i mikroorganizmi.

Objasnila je u daljem razgovoru kako kompostira u svom dvorištu, posebno se osvrćući na korišćenje bureta za proizvodnju tečnog mineralnog đubriva.

Da, u mom slučaju, jedno bure koristim za proizvodnju tečnog đubriva. U njega najpre stavljam koprivu kao dominantnu biljku. Ona je bogata azotom, koji je neophodan biljkama u prolećnoj sadnji. Kopriva je prva biljka koja izraste i daje celo svoje telo. Zatim dodajem maslačak, detelinu – sve što priroda daje u tom periodu. Važno je pratiti prirodni tok, posebno u našem kontinentalnom delu sa četiri godišnja doba. Proces fermentacije je ključan – slično kao kad mesite hleb ili pravite pivo. Bakterije izazivaju vrenje i prerađuju biljnu materiju u koncentrat, bogat azotom. Kasnije se dodaju blitva, celer, kore krompira i luka za kalijum i kalcijum.

Kako je Suzana Perić dodala važno je započeti sa royalhoki login kompostiranjem prateći ritam godišnjih doba. Zanimalo nas je i koje su glavne prednosti komposta u odnosu na hemijska đubriva, kao i da li je kompostiranje primenljivo u urbanim uslovima, recimo u zgradama ili na balkonima.

Odlično pitanje! Sve što smo upotrebili od prirode potrebno je vratiti u izvornom obliku. To možemo uraditi bilo gde. Ako smo koristili šećer, pa nam je ostalo malo kaše, mleka ili jogurta, to možemo razblažiti vodom (npr. 1:10, zavisno od količine biljaka) i zalivati naše biljke na balkonu. Zašto to radimo u 21. veku, kada možemo kupiti đubrivo online? Zato što time pre svega štedimo energiju i ne zavisimo od proizvođača. Smanjujemo emisiju štetnih gasova, smanjujemo količinu organskog otpada na ulici i smanjujemo izvor zaraze. Pokazujemo pravu građansku neposlušnost, u pozitivnom smislu, jer sami sebi proizvodimo hranu. Ako ja nemam bašticu, mogu dati svoj kompost i proizvedeno đurbivo komšiji koji je ima, i dobiću zauzvrat svežu papriku iz njegove bašte. Nema lepše od toga!

Dalje je u razgovoru pojasnila koliko je važno uključivanje mladih u ove ekološke procese, kroz škole, školske bašte i vannastavne aktivnosti, ističući kako se u školi stavlja akcenat na organsku proizvodnju i brigu o prirodi.

Rad u školi mi omogućava, kao i mojim kolegama, da direktno prenesemo naše znanje i iskustvo o širenju dobrih navika. Predmet koji predajem, uz ljubav koju posedujem prema toj oblasti, omogućava mi da objasnim potrebu prirodnog suživota sa planetom – da joj se vrati sve što joj je u procesu života uzeto na plemenit i nenasilan način, što je najjednostavnije rečeno prirodno. Čovek ima najveću dobit od zdravog života, zdrave životne sredine i neposrednog pristupa hrani. Važno je sačuvati životnu sredinu za budućnost i naučiti tu budućnost da preuzme odgovornost. Kao majka, znam da ako decu niste naučili da poštuju ono što su pojeli za stolom, neće poštovati ni ono kada jednog dana budu trebali da sami nešto stave na sto. Vaspitati dete je teško, ali najvažnije je da smo mi neposredni. Kao prirodnjaci, često insistiram na boravku u prirodi i praktičnom radu. Moja deca i dan-danas znaju da ne treba da beru biljke koje su ugrožene. Učim ih da, ako već ne mogu da uberu, mogu da me pitaju šta je dobro za njih. U svim generacijama, od petog do osmog razreda, radili smo bio-kućice, zdravu životnu sredinu, zdravu hranu. Deca su sama slikala, imenovala biljke, pisala recepte za tinkture, čajeve, ali i za hranu – davno zaboravljene čorbice su bile na meniju, a ne vrećice sa konzervansima. Ponosna sam kada vidim da deca iz torbe vade uvijeno parče nečega što je doneto od kuće. Još bolje je kad je to ajvar. Ono što ne pojedu, mogu vratiti kući i kompostirati. Uče da ne bacaju hranu, da ulažu u budućnost. Zato mi donose ljuske od jajeta, kore od banane i narandže. Znaju da imaju kontejner, ali prvo razmisle da li to da bace ili da donesu kod mene, da bismo sačuvali našu planetu.

Ona nam je potvrdila da svaki ostatak od jabuke, banane, krastavca, paradajza, jajeta, pa čak i korov iz bašte, možemo kompostirati i dobiti to tečno mineralno đubrivo kojim možemo zalivati naše biljke.

Upravo tako! Bilo tečno đubrivo ili direktno na podlogu. Kod mene je to zemljište, trava. Možete napraviti gredicu i polako slagati sve što ste upotrebili, a ne treba vam – bilo da je to koren bivših biljaka ili takozvani korov. U prirodi ne postoji korov, to su biljke koje omogućuju oprašivanje, sitne biljke koje omogućuju hranjenje azotom, poput mahunarki i deteline. Na planeti ima najviše azota, ali ga ne možemo koristiti bez čarobnih bakterija, takozvanih azotofiksatora. Zato, gde vidite detelinu, najbolje je samo pokositi je, ne čupati je. Ona u svom korenskom sistemu sadrži loptice azotofiksatora i jednog trenutka će otpustiti azot našim biljkama. Stari ljudi znaju da se kroz voćnjak i vinograd trava ne seče, osim pored korena, već se kosi. Tako dobijate direktno kompostiranje na podlozi, a s vremenom i lepo humusno zemljište. Kao što ste videli kod mene i na fotografijama, od organskog otpada i biljaka dobila sam divno humusno zemljište koje mogu staviti u saksije, bez da kupujem. Mogu ponovo da krenem sa proizvodnjom na istom mestu sa vrlo malim dodatkom pokošene trave. Dakle, kad jednom uspostavim ogradicu, možemo tu pet godina lagodno da proizvodimo.

Za kraj razgovora, zamolili smo profesorku Perić da uputi poruku građanima koji žele da započnu sa kompostiranjem, ali još uvek oklevaju.

Svaki ostatak je u stvari resurs! Resurs koji je bogat, koji zlata vredi i za koji se treba boriti i treba ga sačuvati. Mislim da je bogatstvo u malim stvarima. Kada sačuvamo nešto malo i stalno jedno na drugo nadograđujemo, kao mali novčić kada stavljate novčić na novčić, dobijete bogami pravo bogatstvo.

Hvala našoj sagovornici na korisnim savetima. Kompostiranje nije samo način da smanjimo otpad – već i prilika da poboljšamo kvalitet života i zemlje koju ostavljamo budućim generacijama. Pretvorimo otpad u resurs – jer zdrava sredina znači i zdrave ljude!