home Društvo, Vesti „Štrapke“, Emisija 1: „Zaspalo mi lululence“, 3.deo, o narodnim umotvorinama jugoistoka Srbije

„Štrapke“, Emisija 1: „Zaspalo mi lululence“, 3.deo, o narodnim umotvorinama jugoistoka Srbije

„Štrapke“, Emisija 1: „Zaspalo mi lululence“, 3.deo (Lazarička narodna pesma doljevačkog kraja), o narodnim umotvorinama jugoistoka Srbije

Tanane niti ljudske duše narod ovog kraja utkao je u pesme, a svoju mudrost u izreke, poslovice, poredjenja, zdravice, bajalice kao moćno sredstvo za sažeto, ali suštinsko iskazivanje svega onoga što život čini onakvim kakav jeste. Naš nepismeni seljak, umeo je da gotovo svakodnevno, u najobičnijim životnim situacijama u ove kratke forme utka najveće mudrosti življenja, tako da su govorni izrazi postali nasušna potreba našeg govora, bez kojih on ne bi mogao da bude ni moćno izražajno sredstvo, ni značajan književni tvorački činilac, kaže i Milivoje Knežević u „Antologiji srpske književnosti“.

Ono što je najbitnije, traju i dalje, jer uprkos promenama koje vreme donosi, ljudska duša vekovima već, ima iste želje i treptaje, snove, iste strahove, nadanja, te su istinitost i upečatljivost narodnih umotvorina nastalih na dijalektu aktuelni i danas, kao i nekada, što samo još jednom potvrdjuje da se mnogo šta promenilo oko nas, ali malo šta u nama samima. A, što je vrlo bitno tako ih čuvaju, za buduće vreme i buduće naraštaje, za neke nove ljude.

Ipak, danas kada svi, naročito mladi, teže da standardni jezik bude i jedini u govoru ovoga kraja, što je tvrde mnogi naučnici pogrešno, verovatno je teško razumeti poređenje poput Žmije k’o ćuran na motku“ ili „Zapenija k’o sivonja“, naročito ukoliko pritom niste sa juga. Ne izdizajte se ko vaška u šiju i ne žmijte ko konj na prazno jasle. Zvuči vam poznato ili možda ne?!

To bogatstvo, svesne njegovog značaja, trude se da sačuvaju mnoge umne glave. Tražeći ih stižemo do niškog Filozofskog fakulteta i profesorke Danijele Kostadinović. „Dobra misla oro igra“, knjiga izreka nastala u okviru istraživanja „Književni život na jugoistoku Srbije u 19. i 20.veku“, Centra za naučna istraživanja SANU, njenih je ruku delo.

Ono što je zanimljivo te narodne umotvorine vekovima žive u narodu, u istom ili nešto izmenjenom obliku u zavisnosti do toga kako se menjao jezik tokom vremena. Poslovice prate jezičke izmene. Većina se i danas može čuti, a neke su svakako izgubljene.

Posebna njihova čar je u tome, kaže naša sagovornica, što su nastajale na dijalektu, prizrensko-timočkom i prizrensko-južnomoravskom, te je njihov značaj tim veći.

Kada govorimo o značaju poslovica i izreka govorimo i o značaju dijalekta za nematerijalno kulturno nasledje. Tu se može postaviti znak jednakosti. Poslovice, izreke, kao i dijalekat su odraz vekovnog promišljanja naroda, vekovima je stvaran dijalekat u narodu. Preko poslovica, izreka i dijalekta uspostavljane su konstantne vrednosti u životu. S obzirom na to da su nastale na dijalektu njihov uticaj je veliki, ne samo za očuvanje jezičke baštine Srbije u celosti, nego i južne Srbije. Prvo zato što se poslovice prenose iz generacije u generaciju, čuvaju se prenošenjem s kolena na koleno, u okamenjenom obliku ili uz neke neznatne izmene i tako najpre doprinose očuvanju dijalekatskog sistema Srbije, što je veoma važno, jer su čuvari ne smo jezičke, već i kulturološke baštine našeg naroda. Ja sam za poštovanje standarda, kodifikovanog srpskog jezika, koji je primaran, ali u privatnom životu dijalekat treba negovati. Ako je neko iz ovog kraja on voli da pročita reč koja mu je bliska, koju oseća svojom. Najbolje se osećanja mogu izraziti na maternjem govoru, jer je dijalekat najzahvalniji za iskazivanje osećanja. Svojevremeno, kada sam upisala studije književnosti govorila sam na leskovačkom govoru. Više sam razmišljala kako ću reći, nego šta ću reći, imala sam i kompleks, a to ne treba tako. Iz ove perspektive, to su bile neke moje mladalačke zablude.

A evo koje bogatstvo čuva ova riznica umnih glava naših predaka.

-Izdvojila bih neke od tih poslovica koje i danas žive i koje ja čujem u Leskovcu i okolini, u Leskovačkoj Moravi, kaže profesorka Kostadinović.

„Akaj muža ko konja, a poštuj ga ko sveca“.

„Bolje da pile deliš s komšiju, nego kosku sam da glodješ“.

„Vaćaj zajca s rta, ženu s pare, a budalu s falu“.

„I somovi mustaći imav, ama pamet nemav“.

„Kad se kola iskršiv, put se nadje“.

 „Ne se znaje, Zare igra“. To je zanimljiva izreka, nastala iz priče, anegdote o leskovačkom fudbaleru Zaretu, koji je u poslednjem trenutku dao gol na utakmici i doneo pobedu svojoj ekipi. Izreka koja se koristi u situaciji kada je još uvek neizvestan izgled neke situacije, kada ide nešto naopako, ali se još uvek ne zna šta će biti na kraju.

Postoje takve poslovice, priče, angedote koje su nastale iz stvarnog života o nekom dogadjaju koji se izgubio iz sećanja, ali je ostala jedna rečenica, koja je i dalje u upotrebi. Kao na primer:  „Jak ko Djorkovski bivoli“, naglašava profesorka.

I ovo poređenje prati zanimljiva priča o Leskovčaninu Stojanu, koji je zajedno sa karavanom sa preko sto bivola i kiridžijskih konja, krenuo put Soluna. Negde na putu, kola su se zaglibila i karavan je stao. Kola su iz gliba uspeli da izvuku Stojanovi bivoli, a najveću snagu je pokazao je bivo po imenu Đora. Od tada je Stojanu ostao nadimak Đorkovac, a u Leskovcu  ostalo poređenje u kome je sačuvano sećanje na ovaj događaj.

Slično značenje ima i poređenje „Maje se ko zamajana Taska“, koje skriva priču o nesrećnoj sudbini Leskovčanke Taske. Taska je rano ostala udovica i, iako mlada i lepa, nije htela da se preuda, nego je ostala da sama podiže decu. Kada su deca odrasla, otišla su svojim putem i zaboravila majčinu žrtvu. Ostavši potpuno sama, Taska je poluluda lutala gradom.

-Tokom istorije jedini kontinuitet jedino je imalo narodno stvaralaštvo, živa narodna reč. To je ono što privlači čitalačku publiku, ističe profesorka Kostadinović.

Evo još nekih primera.

„Rakiju po svakog, vino po nekog, vodu po nikog ne pij“.

„Tudja ruka grbinu ne češa“.

„Ćorav kad progleda daleko vidi“.

„Da je jedna muka, pa sa šićer da gu naraniš“.

„Od vranu sokol ne biva“.

„Utepuje se s mrtvi“ ili „Utepuje se ko mače od tavan“, kažemo za nekog ko govori gluposti.

„Džabe odi, džabe ne sedi“, je stara leskovačka poslovica koja se održala do današnjih dana, jer su Leskovčani u prošlosti bili poznati kao industrijalci, zanatlije, vrlo preduzimljivi ljudi.

„Trepka ko sojka na jugovinu“.

„Širi se ko vrabac u dud“. To se kaže za onog ko se pravi važan ili ko se hvali.

„Uplete se ko pile u kučina“, kaže se za nekog ko je smotan.

-Ima ih mnogo koje se i danas mogu čuti, nemoguće ih je pobrojati, naglašava profesorka.

Posebno bogatstvo je baš u poredjenjima i poslovicama koje je ovaj narod stvarao generacijama, a kojima se i danas služi, bilo da upotrebi onu staru, osveštanu tradicijom, bilo da iskuje novu, koja često ni po čemu ne zaostaje za njom. Poslovice su najmisaoniji deo naše čitave narodne književnosti, a među manjim pak govornim tvorevinama one zauzimaju najuglednije i najvrednije mesto, i to odmah posle narodnih pesama i priča, smatra Milivoje Knežević.  Nema za Rajka kapa (u Stambolu); Zla godina saterala orla u dolinu (s kokošima zimu da zimuje);

Neiscrpno je to bogatstvo narodnog stvaralaštva, a mi u ovoj emisiji prenosimo samo jedan njegov deo.

„Goji se ko zmija na trn“, kaže se za mršavog čoveka ili ženu. U pitanju je suprotno poređenje.

Žmije ko konj na prazno jasle“, iliŽmije ko ćuran na motku“, kaže se za nekog ko je pospan ili po ceo dan ništa ne radi. Slično značenje ima i „Žmije ko mačka ispod nakladeno kube“, a odnosi se na onog koji se izležava, lenstvuje.

Zbraja se ko terajež“, kaže se za ciciju. U doslovnom značenju “skupio se kao jež”.

Izdiza se ko v`ška u šiju“, je onaj ko se pravi važan, ko se mnogo hvali.

Većina poređenja ima humornu notu, šaljivi, ponekad ironični ton.

„Icepi ga ko pop sarmu na zadušnicu“ (poređenje sa primesama crnog humora; kaže se za onog ko je dobro i brzo obavio posao)

Prati me sreća ko kuče tojaga“ (suprotno poređenje; odnosi se na pomanjkanje životne sreće)

Pun sam s pare ko žaba s dlaku“(suprotno poređenje; odnosi se na nedostatak novčanih sredstava)

Razvijen ko dživdžan u kolenca“(suprotno poređenje; kaže se za onog ko je nerazvijen, neugledan, dživdžan je vrabac)

Mnogi su prepoznali značaj ovih narodnih umotvorina, te se trude da ih zapišu i sačuvaju. Jedan od njih je i Mile Kostić iz Dubnice kod Vranja. Zapisuje ih dvadeset godina, a prikupio je više od pet hiljada. Razlog više da krenemo put Dubnice, Miletu u posetu.

– Srodio sam se s njima. Beležio sam ih na bilo kom dogadjaju, razgovoru, slavama, utakmicama, svadbama, a obilazio sam i teren, prikupljao i zapisivao, od Leskovca do Vranja, preko Kosova. A zapisivao sam sve, onako kako sam ih čuo, i književnim jezikom i na dijalektu. Trudio sam se da ne izgubim njihovu izvornost, jer je to bogatstvo koje ne treba skrnaviti, zato su ostale u izbornom obliku, kaže Mile u razogovoru za Radio Koprijan.

Evo nekoliko primera:

„Pod njegovo drvo nema golema ladovina“.

„Po sitoga gosta pozdrav ne praćaj“.

„Skrcav mu kolena kako čekrk na bunar“.

A medju zabeleženim izrekama, mnoge izazivaju i smeh kod čitalaca. Kao na primer “Spram pijanicu i čaša” ili “Caruj, care, dokle te služe budale“, “Što više saginješ leđa, sve te više tovare”,“Ćutek po tuđu grbinu ne boli”, “Sa ubav reč i šugavo magare se prodava”, “Plitak džep nikad sreću nema”.

Evo još nekih primera, koji se i danas mogu susresti u svakodnevnom govoru:

Zapenija k’o sivonja”, kada neko ne odustaje od svoje namere.

Poklopeno mleko mačke ne lapav”.

U falene jagode idi s malečku korpu”.

Na stupku mu mož’ stupneš, al’ na sreću ne, što znači ako neko ima sreće u životu, tu mu niko ne može ništa.

U Nišu i okolini vrlo često su i danas u upotrebi izrazi:

„Ko se od mleko opeko, i u jogurt duva“, za nekog koga je iskustvo naučilo da bude oprezan, slično kao i „Stra’ lojze(vinograd) čuva“ili „Stra’ bostan čuva“.

Puno babice, kilava deca“, kada se mnogo njih angažuje oko nekog malog posla, a on na kraju loše ispadne.

„Mala bara, mlogo krokodili.

Zdravice su tek prave govorničke tvorevine, pravo besedništvo našega naroda, sastavni deo njegovog načina živlјenja.

Zdravičar, Martin Blagojević

Slušamo Martina Blagojevića iz Šarlinca i „Leskovačku“ zdravicu:

Ajde Bože pomozi, da su živi mladunci.

Ovuj godinu svadba, dogodinu krštenka i strižba.

Neka su vrsni sas goru, neka su dugi sas vodu.

Da beleju kako beli snezi.

Da stareju kako stare planine.

 Da se mrzu kako sol i leb.

S’g kude vas, dogodine kude nas.

Prijatelju domaćine, sa ljudi pija sa žene se ljubija.

Najarhaičniji deo narodne medicine je bajanje, kojima se naš čovek naročito branio od bolesti, jer je u  prošlosti posebno mesto u lečenju imala magija, to jest, magična, čarobna moć reči, kao element ostatka primitivnih religioznih predstava. Nјima je narod štitio kako sebe i svoj porod, tako i domaće životinje i useve. Basme su se izgovarale u kritičnim momentima čovekovog postojanja, kada se on nalazio između bolesti i zdravlјa, života i smrti. I danas se u ruralnim oblastima jugoistočne Srbije mogu naći bake koje se bave ovim poslom.

Veliki broj basmi zapisao je i prof.dr Momčilo Zlatanović iz Vranja u knjizi „Narodne pesme i basme južne Srbije“.

Devet kosača,

devet kose,

Devet ostrila,

Rasklepaše,

Izostriše,

Iskosiše,

Bolest oteraše.

Zato na kraju ove priče:

Da ste crveni kako jajce,

Da ste zdravi kako zdravac,

Da ste cvrsti kako dren.

Ili možda još jednom zdravicom „Zavičajkom“:

Aj živeli, pa veseli bili,

Plitke čižme, a duboko blato,

Zdrav si bato,

Zdrav si desni,

Nadaj se levi,

Pravda sreću deli.

Lelke boške, pečene kokoške,

Kopani od ćurani,

 U tanjiri zemljani.

Ajd arlija, čarlija,

Puna kuća s dečurlija,

Ubavi, pa ješni,

Pupavi, pa smešni.

U svako ćoše po jedo dete,

a na sredinu po desetinu.

Da smo si živi i zdravi,

Debeli i pravi,

A kuj si nema devojku,

Nek si gu nabavi.

Zdrav si Osmane,

 za gazdu šta ostane.

Kiselo vince, veselo srce.

Živeli!

Autor emisije: Jelena Kozomara

Glavni i odgovorni urednik: Dejan Dinić

Novinar saradnik: Nemanja Tonić

Sagovornici: prof. dr Danijela Kostadinović, vanredni profesor Filozofskog fakulteta u Nišu; sakupljač narodnih umotvorina juga Srbije Mile Kostić iz Dubnice kod Vranja,

Recitator: Dara Stefanović, Orljane

Zdravičar: Martin Blagojević, Šarlinac

Narodne umotvorine čita: Dejan Dinić

Peva: Ema Tasić, Kočane

Instrumental: Bora Dugić – Običan balkanski dan

Literatura: prof. dr Momčilo Zlatanović „Narodne pesme i basme južne Srbije“; prof. dr Danijela Kostadinović „Dobra misla oro igra“; Milivoje Knežević „Antologija narodnih umotvorina“

Projekat „Štrapke“ sufinansira Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije

Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu ne odražavaju nužno stavove i mišljenja organa koji je dodelo sredstva.

 

 

 

 

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *