Veličajući srpskog seljaka stvorio je veliko delo o malom čoveku. Napisavši to veliko delo, ipak se nije vinuo u visine. Naprotiv, nastavio je da tavori na književnom dnu. U visine ga je podigla prva knjiga “Crveni kralj”. Podigla i vrlo brzo tresnula na zemlju. Drznuvši se da naslovom tog romana, kako sada otvoreno priznaje, aludira na tadašnjeg nekrunisanog kralja države, Tita, sam potpisuje svoju presudu. Jer se tada i za aluziju, kako kaže, išlo u aps. On je Ivan Ivanović, autor kultnog romana “Arizani”. Ivan Ivanović bio je gost Doljevca, gde je pratio predstavu po motivima svog dela, a bio je i gost Radio Koprijana.
Retko koji roman i retko koji pisac u savremenom društvu mogu da se pohvale trajanjem, a Vaši “Arizani” traju, što ovaj pozorišni komad, koji se izvodi pred doljevačkom publikom i dokazuje. Kako ste primili vest da se izvodi predstava po motivima iz “Arizana”?
–To je poema o ovom svetu, to su moji preci. Čovek voli svoje delo. Glavni motiv što sam došao večeras je taj što sam hteo da budem tamo gde su oni ljudi koje sam na neki način oživeo. “Arizani” imaju veliku istoriju. Roman dugo nije mogao da bude štampan, pa je predstava igrana anonimno preko 150 puta u Pozorištu na Terazijama. U Prokuplju je bila postavljena pre 14 godina i evo sada opet. “Arizane” sam napisao iz znanja mojih predaka, da tu smestim istoriju našeg kraja. Za mene je Srbija upravo ovo ovde, nije Beograd. Prava literatura, znate, dolazi iz čoveka, sve ostalo je kič i namenjeno je tržištu. Ja sam i “Crvenog kralja”, roman koji me je podigao i odmah potom uništio, napisao iz opšteg znanja. Možda je svaki čovek to mogao da napiše, ali nije. Ja sam ga napisao.
Pročitala sam jedan sjajan prikaz Vaše knjige, u kojem se izmedju ostalog kaže da “Dalmatinci imaju Pilipendu, Bosanci Davida Štrpca, Ćosić nam je ostavio Katiće, Dragoslav Mihailović Petriju, a južna Srbija ima Sandu Arizana, kog nam je ostavio Ivan Ivanović”. Pa kako je biti u ovakvom društvu?
–Tačno je to, a taj koji je to napisao mogao je da doda još neke primere iz svetske književnosti. Francuske na primer, poput “Kola Brenjona” Romena Rolana, na koji Arizani liče, pa Dodea. Onaj ko misli da je u nečemu prvi, nije. Uvek je neko to već stvorio, a pametan čovek doda tome nešto malo. Budala sruši sve, pa gradi iz početka. Dodao bih i Vojnovića, ruskog pisca, čuvenog antistaljinistu, koji je pisao o vojniku Čonkinu. Ja sam nastojao i to je moja zasluga, da ovaj kraj koji nosim iz detinjstva, a tu ne mislim samo na Doljevac, u kojem sam samo nekoliko puta bio, već na jug, koji mi je u genima, udenem u to impozantno društvo.
Aktuelnost knjige nam govori da se u odnosu države i društva prema selu ništa nije promenilo? Ili nešto ipak jeste?
–Promenilo se u tom smislu što se pogoršalo. Najviše me je zaboleo propast sela, jer ja sam dete sela, tu sam odrastao. Otišao sam u svet, učio sam, ali selo nosim u sebi. Komunizam je uništio seljaka, koji mu je bio glavni neprijatelj, mada je isti taj komunizam jedno vreme koketirao sa radnicima. Seljak je slobodan, nezavisan kao Sanda i samim tim neprijatelj jednog totalitarnog režima, koji van sebe ne zna ništa. Seljak je izneo, spasio Srbiju, prošao kroz ratove. Svaka čast generalima, ali ratovali su seljaci, da se razumemo. I Arčibald Rajs je rekao, kao najveći prijatelj Srbije, da su u Srbiji dobri samo seljaci i volovi. Tačno rečeno. Ja sam pišući Arizane, tražio onu drugu stranu medalje, humorističnu. Ćosić je recimo opisao svu tragediju rata, tu nema mesta za bilo šta drugo i mada su ideološki, njegovi romani su dobri. Moj seljak se od komunizma brani humorom i to je najprivlačnije u Arizanima. “Arizani” su iznad svake ideologije i baš mi je to bio cilj.
A šta selo može da uradi za sebe? Da li i dalje ne umemo da pronadjemo ono svoje autohtono, da li moramo početi da više cenimo sebe da bi nas cenili i drugi? Počev od dijalekta, pa nadalje.
–Seljak mora da shvati da je najbliže zemlji i da je on u stvari mali Bog. On je taj koji iz zemlje izvlači vrednost, dok je svi drugi preradjuju. Šolohov je takodje pisao o tome, nisam ja prvi. Osnovna ideja “Arizana” je braniti selo od nesreće, nemani, ala koje donosi komunizam, a ja sam jači od tog komunizma, jer sam umeo da ga ismejem. Zato su se i ljutili. Ali, birali smo loš put uvek i nismo umeli da se čuvamo. Selo smo ideološki uništili. Samo budala danas pristaje da bude seljak. I mi koji pišemo smo po malo budale. Ko ceni literaturu danas? Zato sam došao večeras, jer ovi ljudi ovde na predstavi to cene, zato što su našli nešto u mom romanu. Ali toga ima jako malo. Jer, svaki totalitarni sistem, a ovaj je takav, traži da mu se služi. Nisam služio nikoga. Uspeh me ne zanima. Tačka!
Niko danas ne potire značaj i doprinos jednog Stevana Sremca, Bore Stankovića. Naprotiv. Gde smo se izgubili u vremenu od tada do sada?
– Dugo smo živeli u zabludi da je seljak niža kategorija čoveka, da nema pravo na svoju literaturu,a pisci koje ste pomenuli, su pisci sela, svi do jednog. Mnogo nam je trebalo i tek smo ‘68. progledali. Do tada smo bili slepi kučići. Ja sam znate šezdesetosmaš. Vi ste mladi, pa ne znate, ali to je bila velika studentska pobuna protiv titoizma. Niko nije mislio da treba da vratimo kapatalizam,koji je za mene gori od socijalizma. Ali smo mislili da možemo da poboljšamo komunizam. U Marksizmu imate ideje, mada i hrišćanstvo ima velike ideje, ali drugo je stvarnost. Ta asocijacija na Tita u “Crevnom kralju” je bila neposredna, jer je u vreme kad se roman pojavio, Tito, na moju nesreću, ofarbao kosu u crveno. A kako je glavna parola šezdesetosmaša bila “crvena buržoazija” koja je uništila radničku klasu, a više selo, svaka asocijacija išla je na Tita. E, tada se i za asocijacije išlo u aps. Doduše branili su me najviše komunisti, koji su me spasili zatvora, jer je opozicija bila nemoćna. I oni iz vlasti su mislili da treba da postoji takav roman, u kome se kaže da smo izneverili ideju, što je bilo tačno. Znate, kada su se komunisti odvojili od Rusa, neosnovano su preuzeli zapadne vrednosti, a jedna od njih je modernizam, koji je uništio lepotu umetnosti. Doduše, dao je velike rezultate, ali nemojte mi reći da Pikaso može da stoji pored Rembranta. Možda je i Pikaso veliki, ali za mene nije. Rembrant, Rubens to je suština. Posle smo shvatili da je prava literatura u čoveku, izmedju ostalog i u seljaku. Ja sam opisao i seljaka, ali i fudbalera, u Jugovcu profesora, opisao sam i četnike i partizane u Braći Jugović, odnosno hteo sam da stvorim jedan drugi svet. A koliko je taj svet važan? Pa, važan je onoliko koliko su važni oni koji ga prihvataju. Naš kraj je potcenjen. Dugo smo osećali da kasnimo sa istorijom, i kasnili smo. Mnogo nam je trebalo da taj period predjemo, a on je predjen za vreme tih pisaca koje ste pomenuli. Mada ni njima nije bilo lako. Prva predstava Koštane je totalno propala. Nije bilo Mitketa, a Koštana bez Mitketa je ništa. Mitke je možda najbolji lik srpske književnost, jedan od nekoliko najznačajnijih svakako. Voleo bih da tu negde mogu da budu i moji “Arizani”. Na svu sreću Bori Stankoviću, koji je bio miljenik kraljice Drage, a koja je imala smisla za umetnost, omogućena je druga predstava, na koju su otišli kralj i kraljica. I to je Koštanu proslavilo za sva vremena. Sva ta dela, na dijalektu, o kojima govorimo, mogu da budu napisana samo tako, jer čovek i jezik su jedno.
Za dobrog pisca potrebno je mnogo toga, ali možda najviše hrabrosti da se kroz fikciju opiše stvarnost i to se uvek u nekom trenutku prepozna?
–Možda ima savršenijih pesnika od Drainca, ali nema takvih buntovnika. To je spojeno. Pisac nije veština. Pisac je providjenje, bar onako kako ja doživljavam literaturu. A ovi pisci koje smo pomenuli su najveći srpski pisci.
Šta Vam je književnost dala, a šta oduzela?
–Dala mi je progon. Ali se nisam dao. Imam 88 godina i sedim ovde pred vama. Šta bi bilo da sam završio kao Domanović sa 35 godina? Vreme koje sam uspeo da provedem na ovome svetu dalo mi je mogućnost da napišem 60 knjiga, četiri, pet dobrih, ostale su prosečne, a loša nije ni jedna. Kao što alkoholičar živi u alkoholu, njemu je dobro, ili kaludjer u manastiru, ja sam živeo u literaturi. U tom smislu to mi i danas pričinjava zadovoljstvo. Borim se još.
Čovek se brani humorom, koji je jedno moćno sredstvo borbe, pa ste i kao pisac pribegavali tome.
– Humor je veliko oružje, veće nego tragedija. Najveći teoretičar je Aristotel i njegovi spisi o tragediji su čitanka tog pogleda. Ali, Aristotel je imao i spis o komediji, koji je izgubljen.Pa najveći romani su u komediji. Tragedija je sama po sebi nesreća. Zato mi i smeta kad kažu da su Srbi jadni. Nismo jadni, imamo velike gene, to je taj gen iz narodne poezije i humora. Mene su recimo gonili sitni ljudi, koji su se prepoznali u mojim knjigama, pa da bi dokazali da su vlast, udarili su na pisca. Zato sam Doljevac i uzeo za Arizane, mada sa njim nisam imao veze. Bio mi je potreban alibi, jer se sve to dogadjalo u vreme napada na “Crvenog kralja”. Sad svaka šuša svašta govori o Titu. Sada kad više nije bitno. Kad je bio živ, tad je trebalo imati hrabrosti.
Pre nekoliko godina ste mi rekli da se još uvek nije pojavio veliki pisac koji bi opisao ovo vreme, neko ko je spreman da obe ruke stavi u vatru pišući to delo. Da li se taj neko sada nazire?
–Ono vreme sam umeo da opišem na visokom nivou, mada sam uvek prema sebi bio kritičan. Trudio sam se da dignem Sandu do opštih simbola. Niko mi nije pomogao, a država je sve učinila da mi to ne dozvoli. Ovo sadašnje vreme ne razumem. Ne shvatam ga. Nisam mu dorastao i ne mogu da ga opišem. Mali broj pisaca su, znate, pronalazači. Hemingvej sa Starcem i morem ili Džojs sa Uliksom.To su pisci koji su promenili pogled da svet. To su veliki umetnici, kao što je Čaplin bio veliki umetnik u svom poslu. Njemu nije bila potrebna reč, dovoljno je bilo da se pojavi. On je napravio čitav jedan svet. Bez velikih pisaca i pesnika, kao što su bili Domanović i Drainac kod nas, društvo ne može sebe da vidi. Tako da možda takav pisac postoji, ali ja ga ne poznajem. Pisci su, Jelena, slučajnost. Čovek se radja ili se ne radja kao pisac. Nešto doduše može da se nauči, ali samo do proseka. A mi sada, mi se bojimo da se suočimo sa sobom. I pisci se boje. Svi se kolektivno bojimo.
J.Kozomara
