Književnik Vladimir Kecmanović za radio Koprijan: „Kriza identiteta zahvata ceo svet“

Najnovija knjiga iz serijala o Nemanjićima, pod nazivom “U ime sina“, autora  Vladimira Kecmanovića i Dejana Stojiljkovića, predstavljena je krajem prosle nedelje, čitaocima u ovom kraju, na književnoj večeri u niškom Domu vojske. To je bila prilika da razgovaramo sa Vladimirom Kecmanovićem, jednim od najpoznatijih  srpskih pisaca današnjice, scenaristom i kolumnistom. Kecmanović je široj čitalačkoj publici poznat po romanu “Top je bio vreo”, koji je pretočen i u film, priči o dečaku koji je doživeo sve užase rata u okupiranom Sarajevu. Knjiga je dobila stipendiju Borislav Pekić, koja se dodeljuje za roman u nastajanju, kao i nagradu Meša Selimović. Takodje, napisao je i niz drugih dela (Sibir, Feliks, Sadržaj šupljine). Uspešno saradjuje sa niškim pisem Dejanom Stojiljkovićem, sa kojim je u tzv. četiri ruke napisao najpre roman “Kainov ožiljak”, o političkoj ulozi Ive Andrića, koji je bio ambasador KJ u Berlinu, uoči II svetskog rata, a ta saradnja je nastavljena na trilogiji Nemanjići, ali i na raznim drugim projektima. Vladimir Kecmanović govorio je  za radio Koprijan o svom radu i stanju u književnosti danas.

Nakon mnogo godina letargije i nama se desilo nacionalno budjenje. Da li je možda kasno do nas doprla svet o tome da je poznavanje sopstvene istorije bitno sa stanovišta formiranja nacionalnog identiteta?

Jako je važno poznavati svoju istoriju. Naime, identitet jednog naroda ni na čemu drugom ne može  se zasnivati. Ne možemo praviti čak ni bilo kakvu projekciju budućnosti, bez svesti o prošlosti. Nije, medjutim, neophodno da svaki pisac piše o tome, ali, van svake sumnje, i te kako je korisno.

Sada se stiče utisak da se, po tom pitanju, stanje u našoj zemlji promenilo na bolje. Zašto je to tako?

Delim to mišljenje da se  sve više piše o tome u poslednje vreme,  naročito o našoj starijoj, srednjevekovnoj istoriji, koja je ranije u književnosti bila veoma zapostavljena. Razloga za to ima mnogo, pa se bojim da bih pogrešio ako bih odabrao samo jedan od njih. Ali mogu izdvojiti, po mom mišljenju, najbitnije. Srednji vek nije bio zanimljiv u titoističko doba, a nacionalna i to pre svega srpska istorija nije baš bila ni poželjna.  Nacionalno budjenje desilo nam se negde krajem osamdesetih, a naročito devedesetih godina, ali se u to vreme mnogo više insistiralo na Kosovu i Kosovskom mitu. Ono što nam se dešavalo pre toga, kako bih rekao,  nije bilo baš cenzurisano, ali nije ni bilo u fokusu pažnje. I nekako je sad, valjda,  došlo vreme da se, konačno misli i o tome. Drugi razlog je taj što u ovoj identitetskoj krizi, u kojoj se ne nalazimo samo mi Srbi, nego i manje-više ceo svet, ljudi se vraćaju svojoj istoriji kako bi pronašli odgovore na pitanja koja ih sada muče, jer ne mogu da razumeju  sadašnje prilike u svetu i sve stvari koje im se dešavaju. Svet danas  ne zna ni gde je stao, a još manje kud se zaputio.

18403079_2334713683336595_6468817354141707916_nPored toga što ste deo svog svaralaštva posvetili toj temi, aktivno ste radili i na romanima u kojima se dogadjaji zasnivaju na aktuelnim dogadjajima, ili onim iz bliske prošlosti, poput romana „Top je bio vreo“, gde ste se, na surovo dobar način, dotakli ratnih strahota devedesetih. U vreme kada se ratne strasti još uvek nisu stišale, koliko je teško pisati o tome?  

Tačno je da se ratne strasti nisu stišale, dodao bih nažalost, ali to ne bi trebalo da bude razlog da ne pišete o tome. Meni kao piscu, to nije  predstavljalo problem, jer dok pišem ja sam izlovan od toga. Tako da je i rat gradja koju pisci koriste i uklapaju u svoju poetiku, s tim što, na sadržinu samog dela i te kako ratna dešavanja umaju uticaja.

Ali ste ipak na neki način reagovali na kritike, jer kad se dotaknete teme rata, neka od strana  se nadje uvredjenom i reakcija  svakako sledi.

To je tačno. Ali isto tako je tačno i to da je, kako bih rekao, politička kritika književnosti  uvek i nužno glupa. Zato me to ne pogadja i ne plaši. Ali, moram da priznam da mi je u nekim trenucima  odgovarala, jer je skretala pažnju na moje knjige, pa sam bio  zadovoljan što su  se takve gluposti pojavljivale. Sada je već to istrošena stvar, pa takve vrste kritika, čak ako još uvek postoje, ne skreću moju pažnju i njima se više ne bavim ni na koji način.

Kao neko ko je aktivni učesnik na našoj književnoj sceni, a ne samo nemi posmatrač, svakako se kompetentni da odgovorite na pitanje kakvo je stanje u našoj književnosti danas? Kada vidimo i pročitamo sve skandale vezene za tu tematiku, pa i one koje prate dodele književnih nagrada, stičemo utisak da „kultura nije baš kulturna“.

Svaka nagrada koja procenjuje vrednost nekog umetničkog dela je diskutabilna. To ne važi samo za nas, jer je i u svetu situacija ista.  Tu je nemoguće uspostaviti neku apsolutnu vrednost iz više razloga.  Sve u velikoj meri zavisi od ukusa onih koji o nagradama odlučuju. Moj je utisak da su te nagrade uvek mnogo više govorile o kritičarima nego o knjigama koje su nominovane. A kada tome pridodate klanovske veze, a kod nas i one kumovske, pa političke i ideološke, tada nagrada gubi svako smisao. Tako da NIN-ova nagrada nije ništa gora od ostalih. Samo je najpoznatija, jer joj se pridaje najveća pažnja, pa samim tim ona nanosi najveću štetu,  jer se nekompetentno dodeljuje. Ali, sve  nagrade u književnosti dodeljuju se po istom principu, što naravno nije dobro. Zato im  i ne treba pridavati preveliku pažnju. Ako je kojim slučajem dobijete onda super, a ako je pak ne dobijete nije nikakva šteta.

J.K.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Možete koristiti ove HTML oznake i atribute: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>