Foto: Južna Morava
Svetski dan zaštite životne sredine – 5. jun – obeležava se danas u više od 100 zemalja širom sveta u cilju da se utiče na ljude da se ujedine i deluju kako bi se obezbedila čistija, zelenija i sjajnija budućnost za sve nas.
U Srbiji, ali i ovde na lokalnom nivou ovaj dan i ove godine medjutim dočekujemo sa rekama koje liče na deponije i proširene kanalizacione odvode. Gotovo je neshvatljivo da i danas veliki broj ljudi u doljevačkom kraju, ne želeći da plaća iznošenje smeća, ili pak u nedostatku svesti o potrebi očuvanja životne sredine, sav kućni otpad izbacuje na obale reka ili pak u kanale za odvod viška atmosferskih padavina. Zato smo, izmedju ostalog, pre nekoliko meseci imali tako velike posledice poplava u opštini Doljevac. Zapušeni kanali nisu bili u mogućnosti da usmere vodu daleko od domaćinstava, pa se svo bačeno smeće vratilo u dvorišta iz kojih je izbačeno.
I regata “Tužna Morava” odreda izviđača „Zavičaj 1093“ iz Vranja, od prošle godine, samo je potvrdila ono što i sami znamo. Komunalni otpad, intenzivno eksploatisanje peska i šljunka i ogromna količina poljoprivrednog otpada karakterištu Južnu Moravu gotovo na celom njenom toku.
Inače, prema podacima ovdašnjih komunalnih službi na teritoriji opštine Doljevac ima 16 mapiranih divljih deponija, a gotovo da nema sela bez bar jednog smetlišta. Iako za nesavesne stanovnike postoji zakonski okvir za kažnjavanje, koji za fizička lica iznosi od 20.000 do 50.000 dinara, a za pravna do milion dinara, gotovo da se na prste mogu izbrojati oni koji su zbog takvog ponašanja “udareni” po džepu.
Cisterne za čišćenje septičkih jama su posebna priča, a pitanje je gde završavaju fekalije, s obzirom na to da na našoj teritoriji nema predvidjenog mesta za njihovo izbacivanje.
Isto tako, naplatu plastičnih kesa u doljevačkim prodavnicama, kao vid stimulacije stanovništva da ih što manje koristi, shvatamo kao još jedan atak na otanjeni potrošački džep, ne znajući da raspadanje jedne kese traje od 100 do čak 1000 godina. Inače, jednu plastičnu kesu koristimo u proseku 12 minuta, a godišnje potrošimo oko 150 njih. Koliko su ruglo za okolinu podsećaju nas svakoga dana kao “ukras”koji visi po drveću, a posle gotovo svakog izleta u prirodi, na obalama reka, veliki broj ljudi za sobom ostavlja plastični otpad, koji posle toga naravno završava tamo gde ne bi trebalo, najčešće u vodotocima, kao još jedan ružan podsetnik na našu nekulturu.
Krajnje je vreme da shvatimo da nisu uvek drugi krivi za sve naše probleme. Ponekad je, kao na primer u ovom slučaju, potrebno da najpre krivca potražimo u sebi.
J.Kozomara
