U davno vreme kad je ratar sa zebnjom gledao u vedro nebo i neumoljivo sunce zazivajući kišu, a nje nedeljama nije bilo, spas je tražio u dodolama. Nadao se da će ovim ritualom umilostiviti više sile i napojiti žedna polja, usahla od dugih letnjih žega. Jer kad bi gladna godina pokucala na vrata, seljaku je ostajala samo vera u milost tajanstvenih, viših sila. Tu milost svojom pesmom prizivale su devojčice dodole, poznate u istočnim delovima zemlje i kao perperune, peperuge, peperone. Zato se u davna vremena kad zavlada suša, najčešće u vreme izmedju Djurdjevdana, Velikog četvrtka ili Vaskrsa i Petrovdana ili Spasovdana, seoskim atarom orilo pevanje dodolskih pesama.
Dodole su zazivale kišu, verovalo se, od boginje Dode ili Perperune, žene vrhovnog boga starih Slovena Peruna, koja je imala uticaja na padavine. Drugo pak tumačenje govori nam da je u pitanju sam bog Perun, na ovim prostorima poznat pod imenom Dodo, mada je opšteprihvaćeno mišljenje da je ovaj obred mnogo stariji od svakog verovanja u bogove, samo je kasnije vezan za njih.
Naš sagovornik na ovu temu bio je etnolog Narodnog muzeja u Nišu Vladan Radisavljević.
–Dodole se uzimaju kao primer i u svetskim etnološkim klasicima imitativne magije. Prema tim stranim autorima, magija je poseban način razmišljanja, prenaučni, prereligijski. Dva glavna principa na kojima funkcioniše magijsko razmišljanje je da slično proizvodi slično, to je tzv. homeopatska magija. Drugi princip je da ono što je jednom bilo u dodiru ostaje vezano i nakon fizičkog razdvajanja i to je tzv.kontagiozna magija. Naše dodole su primer prvog principa, gde to polivanje dodola koje idu sa čabrom vode, ta imitacija pokušava da proizvede kišu koja je neophodna polju, kaže za Radio Koprijan etnolog Radisavljević.
Dodolske povorke nekada su bile sačinjene od nage ženske čeljadi, opasanih samo cvećem, sa velikim cvetnim vencima na glavi. Bile su bose…. Pominje se da su dodole sa sobom nosile i grančice hrasta, drvo sa velikom energijom, simbol boga Peruna. Kasnije su se dodole oblačile u bele košulje, a ponekad i u rite. Postoji tumačenje da su se bele košulјe nosile kako bi privukle bele kišne oblake, a ne one tmurne koji donose nevreme, ali su ujedno i simbol nevinosti. Po zapisima etnologa, dodola nije mogla biti bilo koja devojčica, već siroče, bez jednog ili oba roditelja, da je poslednje dete u majke „neporodjena“ ili pak da je posmrče, da je rodjena po smrti oca, ističe etnolog Radisavljević.
–Dodole su činile grupe mladih devojčica izmedju 4 i 6 članova. One su se oblačile u skromnije odore, rite, stare košulje i kitile su se venčićima različitih biljaka, vrbe, burjana i tako dalje.
Po Vuku Karadžiću glavna dodola igrala je pred kućom, dok su ostale pevale. Na kraju pesme neko od ukućana izlivao je vedro vode na dodolu, a ona je za svo to vreme igrala i okretala se. Izlivanje vode rudiment je ljudske žrtve, ostatak nekadašnjeg, veruje se, stvarnog davljenja ljudi u vodi tokom obreda prizivanja kiše. Ostatak tog rituala smatraju naučnici je i recimo običaj bacanja trudnice u reku ili pak nekog stranca kog zateknu u selu i njihovo ritualno kupanje. A u Aleksincu i okolini postojao je i običaj tokom kog je stanovništvo čak prosipalo vodu i na grob kog davljenika kako bi prizvali kišu. Kasnije je ipak taj obred izlivanja vode i kupanja u njoj ograničen samo na dodolske povorke. Izlivanjem vode na dodole na kraju obreda zazivale su se više sile da kišom zaliju žedna polja i to je taj primer imitativne magije. -Dodole su nosile čabar sa vodom, polivale su svakog po putu, uz ophod po celom selu, svim zaseocima. Imale su karakterističan pripev „Oj, dodo, dodole“. Svako ko je bio okupan nije se ljutio, jer je sve to imalo za cilj da se pospeši plodnost, da padne kiša koja je u tom delu godine bila jako bitna za letinu. I one same su na kraju te izvedbe u seoskom dvorištu polivane vodom, ističe Radisavljević.
U leskovačkom kraju pored obilaska kuća uz pesmu su se obilazila i polјa. Voda je inače čest motiv obrednih pesama i veza je izmedju ljudi i viših sila.
Povorke dodola su se priredjivale četvrtkom, u periodu suša. Stari Sloveni verovali su da je četvrtak, dan posvećen bogu Perunu srećan dan i da tada treba počinjati nove poslove. To se medjutim nije odnosilo na radove u polju, koji su bili strogo zabranjeni, naročito izmedju Velikog četvrtka i Spasovdana, da grad ne bi tukao letinu.
Dodola u našem kraju nema odavno. Njihova pesma utihnula je, veruje se, negde izmedju dva svetska rata. Jedva da žive u ponekom sećanju. Zorica Jovanović rodom iz Dobriča, dodole pamti iz nekadašnjih priča baka. –Ovdašnje dodole su nosile bele lanene ili prtene košulje, uglavnom izvezene, deo narodne nošnje. Na glavama su imale venčiće od poljskog cveća, klasja žita i bosiljka. U rukama su nosile testije sa vodom, sita sa žitom i krošnje sa voćem. Išle su od kuće do kuće u selu nudile vodom i voćem i sejale žito po dvorištu, a domaćini bi im kotarice i testije dopunjavali.
Prema nekim izvorima kada bi odlazile iz dvorišta, bacale su sito u vis, pa ako padne na lice, u kući će biti obilјe, ako padne na naličje, oskudica.
Domaćice su slično, kao i kada su u im goste dolazile lazarice, darivale dodole, mada se običaj darivanja razlikuje od mesta do mesta, kao što ima i različitih varijacija samog rituala od sela do sela. Najčešće, u našem kraju dodole su dobijale sastojke za proju. Od toga su predveče, nakon što bi obišle selo, pravile sebi večeru, i na kraju su se i same kupale u obližnjem potoku.
Zorica se seća i jedne pesme:
Sitna kiša zarosila/Oj dodo, dodole/Celo polje nakvasila/Oj dodo, dodole/Zemljicu nam nadojila/Oj dodo, dodole/I lozicu i pšenicu/Oj dodo, dodole/I šumicu, livadicu/Oj dodo, dodole/A i stoku i dečicu/Oj, dodo, dodole/Domaćine podaj žita/Oj dodo, dodole/I rakije lozovije/Oj dodo, dodole/I vodice sa kladenca/Oj dodo, dodole/Iz bisaga kukuruze/Oj dodo, dodole/I vodice sa kladenca /Oj dodo, dodole/Ne divani škrto, ćuhom (tiho), /No grlato i široko/Oj dodo,dodole/Ti zapevaj iz srdašca/Oj dodo, dodole/Da nam dragi bog usliši/Oj dodo, dodole.
U hrišćanstvu, pod uticajem crkve, prema mišljenju nekih autora, dodole su zamenjene krstonošama. Zato ih odavno više nema. U nekim krajevima, pre svega u istočnoj Srbiji, dodole su igrale na dan zavetina, pod zapisom, što opet ukazuje na preplitanje predhrišćanskih i hrišćanskih verovanja. Tome u prilog govori i podatak da su u pojedinim oblastima Srbije, dodole nakon obreda išle i u crkvu. Na Kosovu recimo, dodole su metlom čistile crkvu, a pokupljeno smeće ostavljale na grani nekog drveta, pored reke, sa željom da voda naraste i odnese ga. To smeće, smatra se, simbol je pepela sa žrtvenika u paganskim svetilištima, jer se nekada verovalo da je najdragocenija žrtva ona ljudska. Dokaz tome etnolozi vide i u običaju koji je bio prisutan u okolini Leskovca, Niša, Aleksinca, pa čak i ovde kod nas u doljevačkim selima. Naime, za vreme zavetina ili litija, neko od učesnika bivao je bačen i okupan u vodi. Vrlo često to je bio i sam sveštenik, a sličan ritual postojao je čak i u Rusiji.
Ipak, ni hristijanizacija nije uspela da sačuva dodolski obred.
–Dodole su se potpuno izgubile. One nisu uspele da nadju drugu funkciju, kao što je to pošlo za rukom lazaricama. Ostale su samo kao scenska izvedba. Neki autori nakon II svetskog rata pominju u svojim tekstovima da su dodole naišle čak i na ismevanje u svojim zajednicama. Kada su ljudi shvatili da one nemaju tu funkciju prizivanja kiše, te devojčice su bile ismevane u zajednici, verovatno su i izgledale smešno u ritama. Tako da se možda treba ići u tom smeru da to ostane neka manifestacija kulturnog karaktera i da zajednica to razvija u nekom turističkom smislu, ističe etnolog Radisavljević.
I ova emisija je način da se sačuvaju.
-Izvesno da da. To je način da se očuvaju, zaključuje nas sagovornik.
Malo je poznato da su dodolske pesme jedne od najstarijih lirskih pesama. Ne tvrdimo naravno da je ova dodolska pesma iz našeg kraja toliko stara, ali da je ipak čujemo……
Oj dodo, oj dodole/Oj dodo, oj dodole!/Sitna kiša zarosila, naše polje potopila!/Oj dodo, oj dodole,/Naša doda gola voda,/Oj dodo oj dodolice,/Sipajte ni vodice,/Da se rode pšenice, /Oj, dodo, dodolice!
Autor emisije: Jelena Kozomara
Gl. i odgv. urednik: Dejan Dinić
Sagovornici: Etnolog Narodnog muzeja u Nišu Vladan Radisavljević, Zorica Jovanović rodj.Stojiljković iz Dobriča
Literatura: „Srpska etnomitologija“ Slobodan Zečević. Naslovna fotografija: “Srpska etnomitologija”
Ovaj projekat sufinansira Ministarstvo kulture i informisanja RS. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu ne izražavaju nužno stavove organa koji je dodelio sredstva.