Pravoslavni vernici u Srbiji danas obeležavaju Badnji dan kada se u hramovima i domovima pale badnjaci i služe povečerja uoči najradosnijeg hrišćanskog praznika – Božića.
Na Badnji dan pravoslavci odlaze u šumu po hrastovo drvo – badnjak koje se uveče pali na kućnom ognjištu, kao simbol svetlosti i toplote koja greje i zbližava ukućane.
U domovima se unosi slama da bi se dočarala pećina u Vitlajemu u kojoj se po predanju rodio Hrist.
Badnji dan je dobio naziv po badnjaku koji se na taj dan seče i pali. Badnji dan i Božić su nerazdvojni, ne samo zato što dolaze jedan posle drugog, već i zato što se dopunjavaju shvatanjima i običajima koje narod vezuje za njih.
Na Badnji dan se peče božićna česnica, pripremljena prethodnog dana, na Tucindan. U pravoslavnim kućama Badnje veče je porodični praznik kada se ukućani okupljaju oko obavezno posne trpeze – posna jela, riba, suve šljive, orasi…
Po badnjak domaćin ude u šumu, gde bira drvo hrasta ili cera i na Badnje veče se unosi u kuću. Domaćica izuma slamu i kvočući je prostire po podu. Za njom idu deca i pijuču.
Posle toga baca orahe po slami u sva četiri ugla sobe. Zatim ukućani sedaju za trpezu, a večera je obavezno posna. Obično se priprema prebranac, sveža ili sušena riba i druga posna jela, kao i puno raznovrsnog voća.
Na sto se stavlja božićna sveća i sito ili tepsija u koju domaćica stavlja četiri velike crvene jabuke, žito, novac, kukuruz, suve šljive i orahe. Sve to simbolično predstavlja želju za berićetom i dobrim životom u kući. Pored toga domaćica iznosi na trpezu pripremljena posna jela.
Domaćin se prekrsti, zapali sveću, okadi trpezu, pročita molitvu, razlomi kolač i sve ukućane ponudi večerom, pri čemu se nazdravlja. Banje veče se završava večerom, pesmom i veseljem.
Božić je uvek prvi mrsni dan, ma u koji dan pao i dan kada se crkvama pričešćuju oni koji su poštovali pravila Božićnog posta.
Na Badnji dan ništa se ne pozajmljuje iz kuće, a ako je šta ranije pozajmljeno, to se traži nazad, jer se ne valja da ono što pripada kući bude van nje na Božić.
