home Sport, Vesti Intervju: Zlatni vaterpolista, svetski, a naš, Doljevčanin Sava Randjelović

Intervju: Zlatni vaterpolista, svetski, a naš, Doljevčanin Sava Randjelović

Jedan je od najpoznatijih i najuspešnijih srpskih sportista, vlasnik najsjajnijih odličja sa svih velikih evropskih i svetskih takmičenja i jedan od malobrojnih reprezentativaca  Srbije sa teritorije opštine Doljevac. Vaterpolista Sava Randjelović, iako u svojoj bogatoj kolekciji odličja ima sve što se u vaterpolu može osvojiti i dalje nesmanjenom žestinom nastavlja da demonstrira svoje umeće u bazenu.

Sa drugovima i saigračima ove godine nastupao je  na svim velikim takmičenjima, a na poslednjem, nedavno održanom Evropskom prvenstvu u Barseloni odbranili su zlato, četvrto u nizu, dok su pre toga svoju dominaciju potvrdili  i na Mediteranskim igrama, koje su takodje bile održane  u Španiji.

Ponikao u Nišu, karijeru nastavlja u Kikindi, blista u Crvenoj zvezdi, u kojoj je bio kapiten i to u vreme kada je ovaj klub dominirao Ligom šampiona, svoju internacionalnu klupsku karijeru nastavio je u italijanskoj Breši, a sada igra za madjarski OSC. Već duži niz godina standardni je član našeg seniorskog vaterpolo tima, sa kojim je još u  ranim dvadesetim postigao najveće uspehe i osvojio najznačajnija takmičenja. U svojoj kolekciji ima 12 zlatnih odličja i jednu bronzu, a ni jedno finale, u kojem je do sada igrao, reprezentacija Srbije nije izgubila. 2016., sa 23 godine, okitio se u Riju i najsjajnijim odličjem koje je san svakog sportiste, zlatnom olimpijskom medaljom.

Sava Randjelović, rodjeni Doljevčanin, ovih dana  posetio je svoj rodni kraj, kome se kad god ima slobodnog vremena, rado vrati, kako i sam ističe, te je to bila odlična prilika da naša novinarska ekipa ugosti ovog vrsnog sportistu i o svim pomenutim uspesima, ali i daljim planovima, porazgovara sa njim.

Najpre, ovo je prilika da ti i zvanično čestitamo na najnovijoj zlatnoj medalji, a onda i da ti se zahvalimo što si i pored brojih obaveza našao vremena za razgovor sa nama.

Hvala. I meni je drago što sam vaš gost i što imam priliku da se svima vama, ali i mojim sugradjanima zahvalim na mnogobrojnim čestitkama i stalnoj podršci.

Ne samo da je naš vaterpolo tim osvojio najsjajniju medalju na upravo završenom Evropskom prvenstvu u Španiji, nego ste uspeli da ostvarite kontinuitet od četiri uzastopne zlatne medalje na ovom takmičenju. Sada, kada je prošlo malo vremena, da li ste  ti i tvoji saigrači svesni uspeha koji ste ostvarili i radosti koju ste celoj naciji doneli?

Ja lično, a mislim i moji drugovi iz reprezentacije, još uvek nismo svesni da smo uradili nešto što je retko kome, ne samo u vaterpolu, nego u sportu uopšte pošlo za rukom. Možda ćemo značaja naših uspeha biti svesni tek kada okončamo karijere i kada se osvrnemo  da pogledamo šta to ostavljamo budućim generacijama.

I nama gledaocima je bilo teško da gledamo finiš finalne utakmice i penale, a ne možemo ni približno da zamislimo kako je bilo vama. Ti ovoga puta nisi “pucao” penale, ali inače šta je teže, stati na crtu i gadjati  ili sedeti pored bazena, na klupi i gledati?

Hahaha. Nije lako ni jedno, ni drugo, jer su to  presudni trenuci utakmice i to još u finalu. Ipak, teže je preuzeti odgovornost i gadjati penale. Svaki penal smo podjednako stresno proživljavali i bukvalno onako kroz prste gledali u pravcu gola, mada ni ja, ni ostali reprezentativci nismo sumanji u naše šutere. Na našu sreću Španci su jedan pokušaj promašili i mi smo se popeli na pobedničko postolje.

Naša vaterpolo reprezentacija je naciju navikla na zlatne medalje, pa iako je svaka medalja veliki uspeh, javnost ne očekuje ništa manje od prvog mesta. Da li je i koliki to pritisak  za sve vas?

To je tačno, malo smo “razmazili” naciju, naročito poslednje četiri godine, jer skoro sa svakog takmičenja donesemo zlato. To je nagnalo neke kritičare u svetu da kažu kako je vaterpolo sport koji igraju samo dve reprezentacije, Srbija i Hrvatska. Ne bih se nikako  mogao složiti sa tim. Na primer 2013. smo ispali u četvrtfinalu i bili sedmi na Svetskom prvenstvu. Danas ima osam podjednako dobrih reprezentacija, koje su stalni konkurenti za medalju. Pored nas i Hrvata, ne treba zaboraviti ni Italijane, Crnogorce, Špance, a gotovo na svakom većem takmičenju zablistaju i SAD ili Australija. Tako da je bilo koja medalja uspeh, mada je naš cilj uvek prvo mesto, što stvara izvestan pritisak za sve nas, ali umemo da se izborim sa tim.

Kad smo već kod medalja, mi smo brojali i izbrojali da si osvojio za sada 12 zlatnih odličja i jednu bronzu.

Tako je. Dobro ste brojali.

Takodje, smo došli do podatka da ni jednu finalnu utakmicu u kojoj si igrao, reprezentacija nije izgubila.

I to je tačno. Baš sam pred ovo finale razgovarao sa cimerom i komentarisao kako smo u svim tim finalima pobedjivali, te kako se nadam da će i ovoga puta biti tako. Niz smo nastavili i jako mi je drago zbog toga.

Jedino vam je ove godine izmakla Svetska liga. Da li je razlog neiskustvo najmadjih igrača, s obzirom na to da ste nastupali u podmladjenom sastavu ili ste jednostavno imali druge prioritete?

Ne, ni jedno takmičenje nismo smatrali manje bitnim. Tačno je da je prednost u Sv. ligi bila data mladjim vaterpolistima, kako bi oni stekli iskustvo i suočili se sa odgovornošću, ujedno i čašću igranja za nacionalni tim, jer će upravo ta ekipa nakon 2020. godine činiti srž naše reprezentacije. Ispali smo na gol razliku, ali i da smo prošli u Fajnal-ejt, na završni turnir svakako ne bi putovala ova ekipa sa EP, jer smo imali vrlo zgusnut raspored. Većina igrača igrala je Fajnal-ejt Lige šampiona, koji se završilo 10.juna, vremena za pripreme za EP koje je počelo 14.jula je bilo veoma malo, a očekivale su nas i Mediteranske igre.

Mediteranske igre su vam takodje donele zlato. Baš vam je ove godine Španija, gde se održavalo ovo takmičenja, ali i EP,  bila jako talična.

To odličje je ovoj generaciji nedostajalo, tako da nam je cilj bio prvo mesto. Ujedno time smo svima stavili do znanja da i dalje imamo visoke ciljeve, i da naravno pucamo na zlato i u Tokiju gde će biti održane naredne Olimpijske igre.

Činjenica je da se najbolji vaterpolo, ne samo sada, nego već dugi niz godina, igra na Balkanu. Zašto je to tako?

Sistem je takav  već 40, 50 godina, što daje odlične rezultate.  Svi nekadašnji treneri vodili su sve današnje trenere, znanje i sistem igre prenose se s generacije na generaciju, tako da ovdašnji vaterpolo nikad nije bio loš, niti će biti, ukoliko se, pored toga, poklope i uslovi za rad i igrača i trenera.

Ali baš tu leži jedna nelogičnost, oko čega se većina stručne javnosti slaže. Nemamo neku zavidnu infrastrukturu, u smislu bazena i ostalih propratnih sadržaja, finansije su gotovo stalni problem, klupski vaterpolo u zemlji je na najnižim granana u poslednje vreme, a svi naši reprezentativci igraju u stranim klubovima. I opet smo, uprkos svemu, najbolji. Koja je tajna?

Tajna leži u tome što su svi igrači  spremni da u svakom trenutku daju sve od sebe. Ta atmosfera u timu koju gajimo iz godine u godinu, gde se ponašamo kao jedan i gde nema sujete, omogućila nam je da stignemo do ovih rezultata.

Kontinuitet  i tradicija svakako postoje već godinama unazad, ali utisak je da otkako je Dejan Savić postao trener, naš tim je nesalomiv. Šta je dodao vašoj igri, kako bi to postigao?

Dejan je prava ljudska veličina, odličan strateg, još bolji trener i što je podjednako bitno vrhunski psiholog. Ja sam stigao u reprezentaciju kada je on već bio trener, ali moja saradnja sa njim postojala je i dok sam bio u mladjim selekcijama, a znamo se i iz Crvene zvezde, dok sam tamo igrao. Što je jako bitno  on je svakom igraču  odredio ulogu u timu, tako da mi tačno znamo šta ko na utakmici  treba da uradi, sporazumevamo se odlično bez mnogo reči, tako da je sve to zajedno razlog naših uspeha.

Na osnovu svega toga možemo li zaključiti, da za vaterpolo u našoj zemlji ne treba da brinemo?

Ima mnogo mladih igrača koji jedva čekaju da upadnu u reprezentaciju i pokažu se, tako da, posmatrano iz tog ugla, ne treba da brinemo. Mi smo, kao tim, uvek verovali u sebe, navijači veruju u nas, lako nije, ali uvek imamo motiv i uvek igramo za najveći plasman.

Već nekoliko godina igraš u madjarskom klupskom  prvenstvu, u klubu OSC. Kako si zadovoljan svojim trenutnim klubom?

Madjarska je savršena zemlja za igranje vaterpola, s obzirom na to da je vaterpolo tamo  jedan od dva najznačajnija nacionalna sporta. Mnogo se ulaže, imamo  ogromnu podršku javnosti, tako da sam zadovoljan  uslovima za rad tamo.

Do sada, iako smo nekoliko puta razgovarali, nisam te pitala kako si uopšte krenuo da treniraš vaterpolo. Da li se to desilo slučajno?

Desilo se sasvim slučajno. „Krivac“ je moj drug Ilija iz Doljevca koji je pre mene krenuo da trenira vaterpolo, pa je njegov tata predložio mom da krenem i ja, da mu pravim društvo. Već posle nekoliko treninga shvatio sam da mi se taj sport jako dopada, posle se pokazalo i da imam talenta i evo gde sam sad.

Vremena za odmor vrhunski sportisti imaju vrlo malo. Već polovinom meseca očekuju te pripreme za FINA kup.

Imam dve nedelje pauze, pa već od 14. počinju pripreme za FINA kup, koji se igra u  Berlinu od 11. do 16. septembra. U Berlinu  će igrati podmladjena ekipa, ali bez obzira na to, mi i ovoga puta idemo na medalju.

Osvojio si sve što se u vaterpolu može osvojiti. Koje si ciljeve sada sebi  postavio?

Imam zlatne medalje sa svih najvećih takmičenja, ali i dalje imam motiv, a to je da  osvojim što više medalja. Mada se euforija zbog zlata na EP još nije sasvim slegla, i ja i moji drugovi iz reprezentacije uvek nastojimo, da se posle svakog takmičenja, ne osvrćemo mnogo za onim što je bilo, već da se fokusiramo  na nove izazove.  CIlj nam je da vratimo svetsko zlato, koje nam je poslednji put izmaklo i da se naravno spremamo za Tokio.

J.Kozomara

 

 

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *