Značajno mesto na srpskoj književnoj sceni zauzima Borislav Pekić, te smo zato jedno od njegovih najpoznatijih dela Novi Jerusalim odabrali danas za književnu preporuku. Pet naizgled potpuno različitih priča, ali protkanih zajedničkom niti, čini ovo nesvakidašnje delo, a tiče se stvari nastale kad i samo čovečanstvo – borbe protiv demona i zlih sila oko nas, ali i u čoveku samom, oslikanih u taštini i sujeti, osobina tako usko povezanih sa osećajem moći. Iako nagonski težimo savršenstvu, koje u knjizi predstavlja Novi Jerusalim, nova Obećana zemlja, ali i broj pet, jer je ispričano baš toliko priča, zbog svojih duhovnih ograničenja, ne možemo ga dostići i ponaći, a od tog i takvog života naziremo samo obrise. Dodelivši svakoj od priča po jedan element koji čini osnovu svega oko nas, Pekić na vrlo specifičan način, govori o čovekovim osobinama koje nas čine tako superiornijim u odnosu na ostali živi svet oko nas, ali vrlo često potpuno pogrešno upotrebljenim, samim tim nedostojnim čoveka i visoke svesti koja nam je podarena, pa kao takvim potpuno apsurdnim.
„Ima ljudi čiji je život trag vrelog železa u tle utisnut“, kaže Pekić na početku ovog svog kultnog dela, „njihov elemet je vatra“, a takav je, prema kazivanju autora, Megalos mastoras glavni junak prve priče-veliki majstor, umetnik, žrtva sopstvene taštine, koji nije u stanju da se odrekne svog najvećeg i poslednjeg dela, stolice, kao simbola moći i autoriteta. Hoće li veliki majstor uspeti da prevari kupca, i koja će ga kazna stići u toj opasnoj igri?
„Ima ljudi čije stope u pesku trajanja utisnute, ne vode istim smerom u kome su vodili njihovi životi. Oni su bića zemlje“. Tim rečima započinje pripovredanje druge priče, o pomračenim umovima srednjeg veka, koji su na lomače čovečanstva oterali ne mali broj žena optuženih za veštičarenje. Ludilo koje često ima odlike masovnih ubistava dostiže vrhunac kad se Džon Bleksmit , u želji da sakrije svoje pravo demonsko lice i istakne svoju superiornost i nadmoć, ne libi da prstom upre u bilo koga i time ga osudi na smrt.
„Ima ljudi čiji je život trag u vodi. Nevidljivi su, nečujni, nestvarni, bez otisaka u peščanoj pustinji čovečanstva. Njihov element je voda“. Pripovedanje nas vodi u revolucijom zahvaćenu Francusku, do čoveka koji je jeo smrt. Popijer je nezapažen, istoriji nepoznat lik koji, u jednom trenutrku svog nebitnog bistvovanja na ovom svetu, počinje da jede smrtne presude ljudi optuženih za navodne zločine protiv vlasti. On oslikava još jednu u nizu čovekovih slabosti, jer, s vremenom, počinje da bira čije će presude pojesti i samim tim koga će oterati na giljotinu, a koga spasiti. U njegovorm liku i delu oslikana je revolucija koja, na kraju počinje da jede sopstvenu decu, to jest najvatrenije pobornike.
„Ima ljudi čiji život u močvari trajanja liči na tragove crvenokožaca kad neće da budu uočeni. Njihov element je vazduh.“ A priča, opet posve nesvakidašnja jer se dešava u vremenu sadašnjem, a dotiče se i zivota samog pisca. Ipak, glavna uloga poverena je piščevom prijatelju, pesniku, koji se kao i mnogi likovi u knjizi čiji su životi do sada opisani, bori sa demonima u sebi samom. Ovom sadašnjem, omatorelom pesniku, koji prezire život i svet oko sebe, suprotstavlja se onaj mladi pesnik, osoba kakva je nekada bio, gnušajući se onoga što je u medjuvremenu postao.
Na kraju, ali nikako manje bitna je poslednja futuristička priča, bolje rečeno parodija, o „ljudima čije tragove sledimo, kao umetnička dela, a metal je njihov element“, a u kojoj se iskazuje prezir prema bolesnom materijalizmu. Godina je 2999. Glavni junak naučnik, istoričar nalazi se na arheološkom nalazištu u Sibiru, na mestu nekadašnjih logora za prinudni rad tzv. GULAZIMA i pokušava da na osnovu dostupnog areheološkog materijala rekonstruiše tu izumrlu kulturu, izvodeći pritom potpuno netačne zaključke, dijamatralno suprotne od stvarnog stanja stvari. To nam još jednom govori nespornu istinu da su istorijske činjenice vrlo često podložne revizionizmu, i kao takve nisu konstantne, već naprotiv, u zavisnosti od trenutnog stanja stvari, vrlo varijabilne.
Bez obzira na vreme i način, govori nam Novi Jerusalim, ljudska sujeta, taština i egoizam su uvek isti i uvek prisutni, podjedanko opasni i pogubni za čovečanstvo. Tako da taj pakt sa djavolom, te demonske sile oslikane u ovoj knjizi , koje mame one lakomislene čarobnim zvucima, nisu nigde drugde no u nama samima, a naročito dolaze do izražaja kada čovek oseti da mu je i mrvica moći dopala šaka. Društvo samo sebe vodi iz jedne u drugu civilizacijsku krizu, a na sopstvenim grešakama iz prošlosti očigledno ništa nismo naučili. Zato ih valja svakodnevno i ponavljamo.
Naglasimo na kraju i to da je Borislav Pekić jedan od najznačajnijih naših pisaca, koji je zbog svojih političkih stavova proveo 5 godina u zatvoru, a dugi period života u inostranstvu. Njegovi romani nose laskave titule najznačajnijih dela naše nacionalne književnosti. I danas se dodeljuje nagrada koja nosi njegovo ime za književna dela u nastajanju.
