Specifičan govor našeg kraja, dijalekt, deo je našeg kulturnog nasleđa, tradicije i identiteta. Medjutim, bez obzira na to, polako, ali sigurno standardni književni jezik potiskuje govor naših dedova, čak i u svakodnevnom životu, a naročito u savremenoj literaturi, čime preti da ga potpuno istisne iz života ovdašnjih ljudi i baci u zaborav. Izolovani pokušaji da se to naše kulturno blago sačuva sve se više guše u nadirućim savremenim tokovima. Ipak, posmatrajući celokupan književni opus nastao na dijalektu i dalje ne gubimo nadu da će kroz ta vrsna, nestandardna dela biti očuvan specifičan govor našeg kraja, bez obzira na to što je štiva na dijalektu, pisaca iz provincije, teško nametnuti široj javnosti. Zato su naši sagovornici za ovu temu upravo vrsni književnici poreklom iz ovih krajeva koji jezik detinjstva i predaka ljubomorno čuvaju medju koricama svojih knjiga.
Vrsni hroničar južne Srbije, rodom iz dobričkog sela Žitni Potok, književnik Ivan Ivanović, često je karakteristični jezik ove oblasti koristio da dočara mentalitet srpskog seljaka u svom velikom književnom opusu, smatrajući da različita narečja jednog jezika doprinose njegovoj lepoti i raznolikosti, ističući tako specifičnost područja iz kog dolaze. –Medjutim, problem sa narečjem ovog kraja taj što ovaj naš jezik nije naučno formulisan, jer nije imao svog predstavnika, naučnika koji bi to uradio, kaže Ivanović u razgovoru a radio Koprijan. –A, pogledajte recimo Crnjanskog. On je veliki pisac, jer je stvorio veliki jezik. “Seobe” nisu pisane Vukovim jezikom, već verzijom koja se govori u jednom delu Vojvodine. Možemo da nabrojimo čitav niz takvih dela i pisaca. Ja se zato zalažem za pluralizam u jeziku. Ne može da postoji samo jedna, normirana varijanta jezika. Bogatstvo jezika je u raznim narečjima, ja čak ne volim da ih zovem dijalektima. To tvrdjenje zasnivam na tezi da su naša najveća dela stvorena na nestandardnom jeziku. Južna Srbija za koju sam se toliko zalagao i zalažem se i dalje imala je tri možda i najveća srpska pisca. Prvi je došljak iz Ugarske Stevan Sremac. On je do te mere ovladao niškim govorom da njegovi najpoznatiji romani “Zona Zamfirova” i “Ivkova slava”, ni do danas nisu prevazidjeni. Ni jedan Nišlija, bar ne do sada, nije napisao ništa bolje. Drugi je Radoje Domanović, a treći Bora Stanković, autohtoni, vranjanski pisac. On je Vranje odneo u Beograd. Njegova dela takodje nisu pisana Vukovom verzijom jezika, to je vranjanski govor. Zamislite samo kada bi Mitke iz “Koštane” onaj svoj poznati monolog govorio na književnom jeziku. Pa, to ni na šta ne bi ličilo. Bora je imao sreću da ga u početku prihvate, a posle nesreću da ga odbace. Ali, u tom prvom naletu, kada je bila prikazivana predstava po romanu “Koštana”, na premijeru su došli kralj i kraljica, što znači da je država stala iza toga. Ovo što sam rekao, medjutim nikako ne znači da nema fantastičnih dela stvorenih na standardnom jeziku, naročito u esejistici. Ipak, meni lično ova prva dela su mnogo lepša. Smatram takodje, da je raznolikost stvaralaštva pokazala da ne može i ne treba da postoji samo jedna verzija jezika na kojoj će književna dela biti stvarana, kaže Ivanović.
Ivanovićev kultni roman “Arizani”, prema mišljenju mnogih kritičara, najreprezentativnije je delo o srpskom selu napisano na dijalektu u našoj književnosti, jer je u dušu srpskog seljaka pronikao bolje no iko drugi, a “Arizani“, su tim pre zanimljiviji ovdašnjoj javnosti, jer se priča romana odvija baš u jednom fiktivnom doljevačkom domaćinstvu. – Glavni lik Sanda Arizan, rodjeni pripovedač, čovek dubokih pogleda i filozofije, svoju priču ne može da ispriča nikako drugačije nego jezikom sela iz kog je potekao. Za mene je ta arizanska, seoska civilizacija bila najbolja, jer je ona iznela Srbiju, a došla je do toga da propadne. Ona odumire, a i ja sa njom, što sam veoma tragično doživeo. Kada biste me pitali koju srpsku civilizaciju najviše cenim, ne bih rekao da je to Nemanjićka civilizacija, niti ona Srpskog ustanka, nego civilizacija Filipa Višnjića, koju je stvorilo selo. A što se tiče jezika, smatram da nije moj najveći eksperiment napravljen u „Arizanima“, već u „Vojvodi od Leskovca“. Ja sam naime, taj jezik skinuo iz čuvene knjige „Pomenik“, Milana Đ. Milićevića čistog Šumadinca, što sam iskombinovao, na drugoj strani, sa govorom Ceke Vlasotinčanina, starca koji govori jezikom svojih predaka. Ceo ustanak u toj knjizi ispričan u sukobu ta dva jezika. Ali, u tome sam, u vreme kada sam počinjao da pišem, bio dosta usamljen. Samo smo ja i naš poznati akademik, Dragoslav Mihailović stajali na tim pozicijama. Lepota jezika, po mom mišljenju, je u idiomima, kada se spoje svari koje nisu standardne. Medjutim, ovdašnji jezik odumire, naročito u literaturi. Žao mi je zbog toga jer se tako gubi njegova lepota koje se ogleda u tome što je izrazito koloričan, što nosi u sebi boju.
A nisu svi dijalekti doživeli takvu sudbinu. Jedan je prerastao u književni jezik, jer je Vuk Karadžić od jezika svog kraja stvorio književni. Po mišljenju mnogih stručnjaka iz ove oblasti to je osiromašilo srpski jezik. –Uticaj Vukove reforme je postojao, ali nije bio preveliki, a i ne možemo reći da je Vuk to uradio s namerom. Činjenica je da Vuk nije bio u južnoj Srbiji, jer je u to vreme ovo bila Turska, ovaj kraj nije bio oslobodjen, tako da Vuku ovdašnji, lokalni govor nije ni bio poznat, što ne važi samo za njega. A šta je Vuk u svojoj reformi uradio? On je bukvalno od jezika svog sela načinio književni jezik. Politika je to prihvatila, ušlo je kanon i to je sada naš standardni književni jezik. O tome se mnogo raspravljalo, a raspravlja se i dalje. Mnogi su smatrali, Jovan Skerlić prvi, pa i Meša Selimović, Miloš Crnjanski, da je ta reforma osiromašila srpski jezik, jer je jedan dijalekat etablizovan, što je država priznala, pa to više nije bio dijalekat, nego je postao književni jezik.
Danas je nažalost dijalekt južne Srbije gotovo potpuno diskreditovan, kao i mnoga dela nastala na taj način. Ukoliko neko govori dijalektom juga, uglavnom se smatra manje kompetentnim i manje obrazovanim, a takve predrasude najizraženije su medju mladima.–To se dešava zato što mi još nismo sazreli. Prvo, nismo politički sazreli, što je naš ogroman problem. Ruku na srce, uvek smo druga liga. Nismo ni intelektualno sazreli, jer i dalje nismo u stanju da preuzmemo odgovornost i da napravimo svoju autentičnu umetnost. Pojedinci možda pokušavaju i imaju nekog uspeha, ali se to u opštoj recepciji ne vrednuje. Mi smo bili i ostali mali i ponižen kraj.
Činjenica je, pak da se ni na jugu, ali ni na severu, pa ni u glavnom gradu, ne govori po standardu. Za razliku od nekih drugih zemalja, gde se kao standardni uzima govor glavnog grada, na našim prostorima nije tako. U Srbiji, i Beograđani i mi na jugu gubimo govornu bitku, a dobijaju je, bar u teoriji Valjevci. Medjutim, šta bi mi južnjaci trebalo da uradimo da promenimo te vladajuće stavove u tretmanu našeg narodnog govora? -Moraju da se stvore uslovi. Najgori od svih sistema je centralistički, kakav danas imamo. Sve ide na jedno mesto, odakle se distribuira. Onaj ko distribuira može da bude i najgenijalnija osoba, ne može to dobro da radi, jer je svaki kraj specifičan i koji mora da stvara nešto svoje, neke svoje vrednosti, a to je najteže – stvoriti vrednost. Mnoga dela su nekada bila cenjena pre svega zato što su nestandardna. To se promenilo. Velikih dela danas nema. Ali, za stvaranje dobre umetnosti potrebno je vreme.
Sličnih je stavova i pesnik i profesor srpskog jezika Vlasta Cenić iz sela Kočana u opštini Doljevac, koji je baš po Ivanovićevom mišljenju trenutno jedan od najboljih pesnika o detinjstvu na dijalektu u Srbiji, ujedno i pokretač ideje pisanja za decu nestandardnim jezikom. Iz njegovog pera, tokom tri decenije dugog književnog staža, izašlo je 18 knjiga, od toga 15 zbirki pesama, od kojih je značajan broj na dijalektu.
Na ideju da počne da piše i na dijalektu, na jeziku svog detinjstva, došao je kaže osamdesetih godina, kako bi dokazao da je poeziju moguće stvarati i na taj način, jer književni jezik treba znati, ali i poštovati maternji. –To su dve podjednako važne stvari i tim pre mi je draže jer sam pomirio te dve ljubavi. Takodje sam želeo da jezik ovog kraja koji je postao zapostavljen podignem na viši nivo. Naime, opšte mišljenje u stručnoj javnosti je bilo da nije poželjno pisati poeziju za decu na dijalektu, jer bi im to bilo nerazumljivo. Na dijalektu se pisalo i ranije naravno, ali ne za decu. Ja sam baš to pokušao. I evo mene, 31 godinu posle toga, i dalje pišem i na narodnom jeziku, a moja prva knjiga na dijalektu i danas je podjednako tražena kao i nekada. “Bate će se ženi” je moj prvenac poezije za decu na narodnom jeziku ili “Štrapke” kako se zvalo prvo izdanje te knjige. Te “Štrapke” su otisci mog detinjstva. Ja sam mogao da o tome pišem i na književnim jezikom, ali samo na jeziku mog detinjstva sam mogao da dočaram te dečačke zvuke, boje i mirise. Pesme koje su tada nastale su opstale i gde god da krenem publika ih traži. One su sa mnom obišle i našu zemlji i region, jer publika želi da čuje, po ko zna koji put pesmu “Bate”, pa me često pitaju: “Oženi li se taj bate?” Nije ta knjiga zanimljiva samo zbog jezika, već zbog tema, humora. Moje je mišljenje da je to poezija kao i svaka druga, samo je za njeno stvaranje iskorišćen jezik mog zavičaja, kaže Cenić.
Iako kaže da nema provincije u kulturi i kulture u provinciji, smatra da su pisci iz malih sredina ipak nedovoljno zastupljeni na književnoj sceni i da im je teško da taj pesnički kolač dele na jednake delove. –Svaki pesnik je svet za sebe, i ne bi trebalo da se rangiramo po mestu stvaranja, jer delo je delo, a pisac, pisac gde god živeo, ističe naš sagovornik. Bez obzira na to Cenić je svojim stvaralaštvom uspeo da se nametne širokoj čitalačkoj publici.-Niko od nas ne piše za antologije i udžbenike, ali je lepo kada se tamo nadjete. Drago mi je što vidim da se moje stvaralaštvo nalazi u recimo gramatici za prvi razred gimnazija i srednjih stručnih škola. Ima tu i Bore Stankovića, ali tu je i moj “Bate”. “Bate će se ženi” je primer za prizrensko-timočki dijalekat, a u pripremi za srpski jezik za 4. razred nalazi se i moja pesma “Prvi poljubac”. U mnogim antologijama takodje ima mojih pesma.
Posmatrajući ove svetle primere naše književnosti ostaje nada da tradicija još uvek nije izgubila bitku sa savremenim životom i da ćemo uz veliko zalaganje uspeti da pomirimo te dve krajnosti.
GOTOVÁN
Mrzim kad mi vikav da sam gotován,
i dok se obrnem, onó –
gotov dan!
Ja idem poláko,
da zakásnim neću.
Oni što se žuriv,
preskóčiv i sreću.
Mrzim kad mi kuče uzme
ladovinu.
Ručák ne računam kad je
na brzinu.
Ti što potrčkujev,
nesu moja braća.
Čovék samo buve na
brzinu vaća.
Mrzim toj što neje
svaki dan nedélja.
Zémlja Dembelija, toj
je moja zemlja.
Kažu, za budálu, uvek
póso ima.
Ali ja se čuvam, ič me
ne zanima.
Legnem na grbinu, uvis
sve četiri.
Oko men’ brobinjci,
pčele i leptiri;
tamo ljudi kopav…Puno
celo polje!
Kad gleda sa strane,
čovék vidi bolje.
Mrzim kad sam žedan, a
bunár doléko.
Mrzim što dubóko
iskopa ga neko.
A mrzim i dalje da sas
tebe zbórim,
pa ódo pod krušku, da
mozak odmórim!
Autor emisije: Jelena Kozomara
U emisiji govore: književnik Ivan Ivanović i pesnik Vlasta N. Cenić
Autro pesme: Vlasta N.Cenić
Glavni i odgovorni urednik: Dejan Dinić
Emisiju podržalo Ministarstvo kulture RS
Naslovna fotografija: PortalMladi
https://soundcloud.com/radiokoprijan/12-otisak-proslosti-emisija-12-ocuvanje-lokalnog-dijalekta
