Najiskrenije emocije su one dečje, a najradosniji praznici oni posvećeni njima. Upravo takva je Lazareva subota ili Vrbica, koja se obeležava osam dana pre Vaskrsa, a dan pre praznika Cveti. Hristos je naime, prema Jevanđelju, ulazeći u Jerusalim na Cveti rekao: “Pustite decu meni, jer takvih je Carstvo nebesko”.
Na Lazarevu subotu seoskim atarima u doljevačkom kraju razleže se vesela pesma mnogobrojnih lazarica, ritualnih povorki devojčica koje tradicionalnim lazaričkim pesmama, naučenim od baka, prizivaju blagodat za dom, ukućane, useve, stoku. Obučene u narodnu nošnju, s korpicama okićenim cvećem i vrbovim grančicama, oživljavaju tradiciju i običaje koji u kolektivnoj svesti ljudi na ovim prostorima žive od davnina, iz vremena pre vremena.
Pohod lazarica jedna je od retkih obredih povorki u ovom kraju kojih ima i dalje, te iako odavno više nemaju ulogu koju su nekada imale, lepo je videti da je nešto od naše bogate tradicije opstalo i u savremenom društvu, koje je ne retko surovo prema onom starom.
O lazaricama, drevnom običaju ljudi sa ovih prostora, razgovarali smo sa etnologom Narodnog muzeja u Nišu Vladanom Radisavljevićem. -Primarna funkcija tih ritualnih ophoda bila je da se ritualnim, magijskim radnjama utiče na prosperitet zajednice, na opšte blagostanje, na berićet u poljoprivredi, u stočarstvu, svemu onome čime se seoska zajednica bavila. Ali tu možemo razlikovati više stratuma, odnosno slojeva u samim običajima i njihove promene. Ta njihova primarna funkcija se menja u odredjenom trenutku, jer sa razvojem nauke i agrotehnike narod je shvatio da se tim magijskim radnjama ne utiče na useve, te se ta primarna funkcija zamenjuje latentnim, prikrivenim značenjem, kao na primer inicijacija tih devojčica, odnosno mladih devojaka stasalih za udaju. One se tako prikazuju zajednici i ta neka drugorazredna na uloga ističe se u prvi plan. Mnogi naši autori poput Zečevića povezuju ih i sa kultom zmija. U proleće u tom periodu ljudi su palili vatre ne bi li isterali štetočine zmije i insekte, pa ih povezuju i sa time. Ne mogu baš da tvrdim da to ima osnova, ali jeste interesantno. Povezuju ih i sa kraljicama i kraljičkim pesmama, neki ih čak i izjednačavaju.
Po pomenutom etnologu Zečeviću, Lazareva subota je nasledila neki raniji paganski praznik vezan za zmije, što ne svrstava nužno ovu životinju u negativan kontekst. Naprotiv. Stari Sloveni su recimo, verovali da su u zmijama duše njihovih predaka.
U hrišćanskoj tradiciji praznik Lazareva subota, inače, obeležava se u spomen na dan kada je Isus Hristos vaskrsao četiri dana mrtvog Lazara. To je videlo mnogo ljudi, pa se vest o čudu Hristovom proširila na sve strane. Otuda i potiče ime lazarica. Postoji i tumačenje da su nastale od sestara Lazarevih, mada po stručnjacima i ovde postoji utapanje narodnih verovanje u religiju. – Medjutim, u našem narodu tumačenje je malo drugačije, taj običaj se vezuje za našeg Kneza Lazara, i tu ima tih različitih tumačenja, kaže Radisavljević.
Ovaj običaj i dalje je rasprostranjen u ovom delu zemlje. -Lokalno postoje ti fini detalji, razlike, medjutim ono što je zajednično za lazarice na široj teritoriji naše zemlje je da je to povorka od 4 do 6 devojaka, uzrasta od 14 do 20 godina koje idu u formacijama, imaju dve glavne figure lazara i lazaricu, koji nose improvizovane mačeve, prekrštene bele peškire na grudima, mačevi su takodje ukrašeni belim peškirima. Obično ih prati i stariji muškarac. Izvodile su te ritualne plesove sa poznatim lazaričkim pesmama, u kojima je dominirao pripev „Oj, lazare, lazare“ po kom su i dobile ime. Pre Lazareve subote su se pripemale nekoliko dana. U petak često su odlazile i na izvor obraćale su se vodi i pripremale se da ophode samo selo u kom žive. Njihov ples je pocupkujući, lazar i lazarica su ukrštali mačeve. Mnogi naši folkloristi kažu da su se ranije u prošlosti dešavali i sukobi tih povorki. Zapisi nam govore o susretima i sukobima tih povorki, a bilo je čak i smrtnih ishoda.
Lazarice su uvek pevale u dvorištu, jer je postojalo verovanje da ne valja puštati ih da ulaze u kuću. Njihov ophod sela počinjao je uvek od kmetove kuće. Takodje, verovalo se da bi svi zorom, na Lazarevu subotu, pre dolaska lazarica, trebalo da pojedu malo hleba.
Tri bake Javorka Zdravković, Jagoda Cvetković i Olga Stojanović iz Zaplanja podsećaju se svojih devojačkih dana i Lazarica u koje su, kao kažu, nekada davno, rado išle.
Kada lazarice uđu u dvorište otpočinjale su svoj obred pozdravnim stihovima:
„Oj lazare, lazare,
dobro jutro u dvore.“
Zatim se pesma nastavljala po želji domaćice u čijoj se kući pevalo, a jedna od najčešćih pesama je bila:
„Oj ubave male mome,
ovaj kuća bogata.
Na nju ima troja vrata.
Prva vrata od dukata.
Druga vrata sva od zlata.
Treća šimširova.
Oj, ubave male mome.“
Lazarice su svoje pesme prilagodjavale svakom domaćinstvu i situaciji, ali su uvek izražavale dobre želje za zdravlje i napredak. Ukoliko je u kući bilo mladih devojaka za udaju ili momaka za ženidbu, pesma je bila namenjena njima, te se stihovima prizivalo svadbeno oro. –Posećivale su svaku kuću u selu, stihove su namenjivale svakom članu domaćinstva posebno, domaćici, domaćinu, rataru u polju, putniku namerniku, napominje Radisavljević. A na kraju lazarice su iz doma odlazile pevajući stihove:
„Oj, lazare lazare
ostaj s Bogom u dvore.“
Lazaričkim pesmama u prastara vremena slavio se dolazak proleća, buđenje života, vegetacije i ponovno započinjanje ciklusa rađanja u prirodi. Baš kroz pesmu, kako kaže etnomuzikolog Dimitrije Golemović za Radio Koprijan, naši preci pokušavali su da ostvare kontakt sa višim silama, kojima su pripisivali te magijske moći, želeći da ih pesmom umilostive. Ujedno, stvarali su divna muzička dela.–Jugoistok Srbije činili su prevashodno ratari, koji su odvajkada zavisili od ćudi prirode i mnogo toga je posvećeno baš prirodi. Oni su komunicirali ili bar mislili da komuniciraju sa višim silama i otuda ima niz obreda. Čitavo proleće takodje ima jako mnogo obreda, poput lazarica. Jugoistočna Srbija je čuvena po njima, dok ih zapadna Srbija nema. Kasnije su obredne pesme hristijanizovane, a upravo ih je to stalno prilagodjavanje sačuvalo do današnjih dana, te je lazarička narodna lirika najbrojnija i najbolјe sačuvana među kalendarskim obrednim pesmama u Srbiji.
Danas se od lazaričkih pesama pevaju one uglavnom ljubavne ili porodične.
Ovaj kuća bogata
Ovaj kuća bogata
Sa šestotin dukata.
U njum braća žvuju, a jetrve sloguju.
-Jetrvice, nevestice,
Zanjišaj mi toj detence,
da se šibnem niz topole,
Da naberem šibljinove,
Da izmetem tej dvorove,
Da namestim astalove,
Da nasedaju kmetovi,
Do kmetovi i kmetice,
Do kmetice lazarice.
Danas lazarice „žive“ na jugoistoku Srbije i na Kosovu i Metohiji. –Ovaj običaj zadržan je aktivno do perioda izmedju dva svetska rata mahom na jugu zemlje, u Vranjskom Pomoravlju, Trgovištu, Jablaničkom okrugu, u Leskovcu, Grdelici. U Nišu je takodje bilo lazaracica. Izučavanje naše tradicionalne kulture inače, zasniva se na zapisima i istraživanjima naših etnologa 19. i 20. veka. Pre toga postoji jedna velika praznina, a upravo taj 19. i 20. vek su period kada se naša tradicionalna, patrijahalna kultura rastače, samim tim i ovi običaji, kaže Radisavljević.
U današnje vreme u Lazarice idu devojčice uzrasta do srednje škole, ređe nešto starije. Njihova uloga sada je uglavnom da razvesele i zabave. Nošnju koju nose nasleđuju od svojih majki i baka. Domaćice ih dočekuju ispred kuća, a za otpevane pesme daruju. Najvažniji poklon je jaje koje se čuva do Vaskrsa, kada se ukrašava i farba, ali bude i drugih darova.
A na Lazarevu subotu mi smo se dali u potragu za tim malim lazaricama. I nije nam dugo trebalo da ih pronadjemo, pratili smo samo zvuk pesme. Tri devojčice, tri lazarice Milica i Mila Stojanović i Melanija Škrabl iz Doljevca, iako su tek drugi, odnosno prvi razred, već imaju bogato iskustvo u pevanju lazaričkih pesama.
Znate li ko su lazarice?
Milica: To su devojčice koje pevaju lepe pesme na Lazarevu subotu.
Koliko dugo vi pevate?
Milica: Tri godine.
Ko vas je naučio?
Milica: Mama i baka.
A možemo li čuti te pesme?
Milica, Mila, Melanija:
Grize dete jabuku/ugriza se za ruku/lele, lele ručice/ devojčine dušice.
Oj ubave male mome/ovaj kuća bogata/ ima troja vrata/prva vrata od dukata/druga vrata šimširova/treća vrata sva od zlata/na nji majka sina ženi.
Divna vam je pesma mlade dame, a vi još lepše pevate. Nego recite mi, dobijate li poklone za ove lepe pesme?
Milica i Mila: Da, jaja i neke slatkiše.
Melanija: I cveće i novac.
Jel se ljudi oduševe?
Milica: Da, a ponekad i ne znaju da ćemo doći, pa se baš iznenade.
Milice Lazarice čujem da znaš još neku lazaričku pesmu, pa možemo li i nju da čujemo?
Oj Lazare, Lazare/Dobro jutro u dvore./Devojka gi pomela/i vodicu donela./Oj, Lazare, Lazare/ovde lani prodjomo/žutu dunju nadjomo!
Pored lazarica Lazareva subota karakteristična je i po tome što se tada beru i mlade vrbove grane, koje se osveštavaju u crkvi i dele narodu. Nekada je stanovništvo na ovim prostorima masovno išlo u „berbu“ vrbovog pruća, pored reka, dan uoči praznika. Tim prućem su se blago šibali po telu, kako se verovalo, za zdravlje. Vrbovom grančicom uglavnom su se udarali po nogama, rukama, ledjima, da to mesto ne bi bolelo, jer su kretali intenzivi poljoprivredni radovi. Trebalo je biti zdrav za teške poslove u polju. Za decu je to pak bila zabava. Oni su se jurili i medjusobno šibali vrbovim prućem. Sutradan se pruće osveštavalo u crkvi.
Od tih grančica potom su se pleli venčići koje su deca stavljala na glavu. Oko vrata kačila su mala zvonca na trobojci, jer se veruje da zvonjava razgoni zla bića, dok su vrbove grančice simbolizovale palmine grane kojima su hrišćani pozdravljali Spasitelja na ulasku u Jerusalim. Vrbovim venčićima kitile su se kapije, a venčići su se stavljali i na kuće, iznad ulaznih vrata, za zdravlje svih ukućana. Zato se ovaj praznik zove i Vrbica. Već nekoliko decenija tek poneko odlazi da bere vrbovo pruće. Uglavnom se na sam praznik ono već osveštano uzima iz crkve, ali se običaj pletenja venčića i nošenja zvončića praktikuje i dalje.
Lazarica po selima u našem ima i dalje. Mišljenje nekih stručnjaka je da su one medju svim obrednim povorkama naviše hristijanizovane, te ih je crkva odobravala, što sa mnogim drugim obredima nije slučaj. Neki bi reli da su to imitacije običaja, ali slažete li se gospodine Radisavljeviću da je bolje i to nego da ih nema uopšte? Njihova uloga kroz istoriju ljudskog roda se menjala, kao što ste rekli, u skladu sa stepenom društvenog razvoja. Primarna njihova uloga se izgubila, ali je ipak lepo negovati tu tradiciju u ma u kom obliku?
-Naravno. Lazarice su čak upisanje u Registar očuvanja nematerijalnog kulturnog nasledja RS, pod rednim brojem 22, sa punim nazivom „Lazarice u Sirinjićkoj župi“. A danas u vreme nauke takvi scenski prikazi ovih rituala i običaja mogu imati sasvim drugu crtu, drugi karakter, pre svega privredno-turistički.
Ovaj kuća bogata
Ova kuća bogata,
puna ramni dukati.
U nju sedi kmetica,
Šije kmetu košulju
Sas srebrnu iglicu
Sas svileni končići.
Iglica se prebila,
Končići su nestali!
Autor emisije: Jelena Kozomara
Glavni i odgovorni urednik: Dejan Dinić
Sagovornici: Etnolog Vladan Radisavljević, Narodni muzej Niš; prof.dr Dimitrije Golemović, etnomuzikolog, Beograd;
Pevaju: Javorka Zdravković, Jagoda Cvetković i Olga Stojanović, Zaplanje; Milica i Mila Stojanović, Melanija Škrabl, Doljevac;
Recitator: Anastasija Ristić, Kočane
Naslovna fotografija: FB
Ovaj projekat sufinansira Ministarstvo kulture i informisanja RS. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu ne izražavaju nužno stavove organa koji je dodelio sredstva.
