U dušu srpskog seljaka pronikao je bolje no iko drugi. U likovima iz njegovog najpoznatijeg romana„Arizani“, čija se radnja odvija upravo u jednom fiktivnom doljevačkom domaćinstvu, gotovo svako sa ovih prostora može da se identifikuje, a iako nas od perioda nastanka ovog dela dele decenije, stičemo utisak da se malo šta u mentalitetu i životu seljaka sa juga Srbije do danas promenilo. Možda su zato „Arizani“ književnika Ivana Ivanovića i danas traženi i čitani, kao i nekada, jer klasično južnjačko selo i danas propada i ostaje bez stanovnika, koji u želji za boljim životom napuštaju dedovska ognjišta i svoje parče neba traže po belom svetu. Digavši glas protiv sistema, kroz mnoga svoja dela i to kad je retko ko smeo i hteo, dotakao je suštinu propasti komunizma, a sa njim i naroda, što mu je obezbedilo titulu doživotnog disidenta. Proganjan, osudjivan, otpuštan s posla, već posle prvog romana “Crveni kralj”, na svojoj koži je osetio posledice borbe protiv režima. Tek devedesetih godina dobija priznanje za svoj književni rad.
Književnik Ivan Ivanović(1936), iako decenijama živi u Beogradu, rodom je iz Dobriča, iz sela Žitni Potok, gde je proveo detinjstvo i deo mladosti. Školovao se u Prokuplju i Beogradu, radio kao profesor književnosti u Leskovcu i Kuršumliji, a onda zbog kritike sistema otpušten s posla, s obrazloženjem da je moralno i politički nepodoban da vaspitava omladinu. Od tada se bavi pisanjem pre svega, te je iz njegovog pera izašlo pedesetak dela, od kojih je 35 objavljeno. U svom književnom opusu ima poduži niz kako romana, tako i novela, drama, političkih spisa, pa i jednu zbirku poezije. Arizani, Jugovac, Crveni kralj, Kozje uši, Ukleti Srbijanac, Živi pesak – živo blato, Portret umetnika u starosti su samo neki od njih.
Ivan Ivanović, svojevrsni hroničar svog vremena, čovek čiji je život roman, govorio je za radio Koprijan.
Na početku našeg razgovora zamolila bih Vas da mi pre svega objasnite zašto se Doljevac i ovaj kraj uopšte često pominju u Vašim delima, jer iako ste sa juga, koliko mi je poznato, u Doljevcu niste živeli? Radnja Vašeg najzapaženijeg romana “Arizani” odvija se upravo ovde, a “Crveni kralj” isto tako ima veze sa ovim prostorima.
U Doljevcu sam prvi put bio tek na promociji romana “Arizani”, tako da fizičke veze sa tim krajem do tada nisam imao. Medjutim, te veze mogu biti, ne samo fizičke, već i duhovne, što je sa mnom bio slučaj, pa je posmatrano sa tog aspekta Doljevac moj zavičaj. Naime, Doljevac je središnja tačka i veza izmedju Niša, grada u kom sam rodjen, Prokuplja u kom sam se školovao i Leskovca gde sam jedno vreme službovao. Tu je medjutim i jedan praktičan razlog. Ja sam naime, Arizane pisao u, za mene, najtežim mogućim okolnostima. U to vreme sam bio u nemilosti režima zbog romana „Crveni kralj“, te sam besomučno bio proganjan. Napadi na mene počeli su još pre objavljivanja knjige, jer se odlomak „Arizana“ pojavio u jednim niškim novinama. U takvim okolnostima meni je bila potrebna mimikrija (prikrivanje). To znači da radnja romana nikako nije smela da se odvija u Žitnom Potoku, odakle sam poreklom, da se ko ne bi u romanu prepoznao, jer svi moji likovi i u Arizanima i u drugim mojim knjigama, imaju uzore u stvarnosti. Znači, tražio sam alibi, mesto gde me niko ne poznaje, ali i gde niko ne može da se prepozna u junacima romana i tako je izbor pao na Doljevac. A prezime Arizanović sam odabrao jer je to jedno tipično južnjačko prezime. Arizanovića, koliko je meni poznato, nema baš u doljevačkom kraju, ali ima u recimo Crnoj Travi i okolnim oblastima.
Iako je knjiga nastala pre više decenija (objavljena je 1982. god.) ona je i danas rado čitano štivo. Neki kritičari su je okarakterisali i kao najsrpskiju knjigu ikada napisanu. Šta je izdvaja od ostalih sličnih knjiga?
“Arizani” su po svemu drugačija i posebna knjiga, u kojoj sam, jezikom seljaka, branio srpsku tradiciju.To da je, što su neki kritičari smatrali, najsrpskija knjiga, smatram preterivanjem, ali mnogo puta mi se dešavalo da mi ljudi koji su je čitali kažu da su se prepoznali u likovima, i to ne samo čitaoci iz Doljevca, već iz najrazličitijih krajeva zemlje. Razlog tome je jednostavan. Dogadjaji iz knjige su se manje više svima dešavali, jer je naša posleratna istorija bila upravo takva. Otuda i prepoznavanja i u krajevima koji nemaju nikave veze sa tim prostorima. Svojski se radilo na tome da se selo upropasti po svaku cenu, da se najbolji domaćini, poput mog junaka Sande Arizana, degradiraju i da im se oduzme sve što imaju. Ja sam ponikao na selu i danas gajim veliku nostalgiju prema tim predelima, zato sam u toj knjizi branio svakog srpskog seljaka i to humorom, jer smatram da je humor najbolja odbrana. Ja sam tim delom branio onu pravu, autentičnu Srbiju, zemlju seljaka, a deo te i takve zemlje, po mom mišljenju i danas većina Srba duboko u sebi nosi. Komunizam je, izmedju ostalog, prvo i najbitnije uništio selo, što je najgora stvar koja je Srbiji i Srbima moglo da se desi, jer je selo srpska baza. Cela naša istorija vezana je za selo i seljaka, jer je selo spasilo Srbiju. Zemlja se održala samo zato što je imala dobre seljake. Nešto slično tome davno je shvatio i slavni Arčibald Rajs, koji je rekao da “u Srbiji vrede samo volovi i seljaci”, a što sam i ja konstatovao u mnogim mojim delima.
Pisan na dijalektu roman još autentičnije dočarava svakodnevni život prosečnog ovdašnjeg seljaka i njegovu borbu sa sistemom, koji je u želji za modernizacijom, selo i njegove žitelje prepustio tragičnoj sudbini, koja je i nakon perioda komunizma nastavila u istom pravcu. Da li je to razlog što je knjiga rado čitana i medju onima kojima govor ovog kraja nije blizak?
Isti su bili dogadjaji, isto je bilo nebo nad nama. Zato “Arizani” imaju tu univerzalnu vrednost. Knjiga je morala da bude napisana tim dijalektom i nikako dugačije, kao što ni knjige Bore Stankovića nisu mogle biti napisane drugačije nego vranjanskim jezikom. Ja sam nekoliko puta pokušavao da za potrebe nekih dramatizacija romana, koje su po mom mišljenju ispale loše, ponešto u tekstu promenim, ali ni jednu zapetu nisam mogao da uklonim ili dodam, pa sam na kraju zaključio da se “Arizani” ne mogu bolje napisati. Knjiga je nastala u jednom dahu, a ono što nastane u jednom dahu, najbolje je. Taj jezik, kojim je knjiga pisana, nema gramatiku, ali ima slikovitost. Njegova ogromna vrednost je u tome što on ne priča, nego slika, pa i “Arizani” dobrim delom plene svojom neverovatnom slikovitošću. Ispričao bih Vam jednu anegdotu, koja mi se desila baš u Doljevcu. Kada sam bio u Vašem kraju, moj prijatelj Vlasta Cenić je priredio promociju romana i tom prilikom je jedna devojka čitala odlomak iz mojih “Arizana”. To je bilo toliko lepo prezentovano da u prvom trenutku nisam ni shvatio da je u pitanju moja knjiga. Ja sam i tada rekao, a i sada sam oduševljen tim jezikom, čiji sam naglasak nažalost nakon decenija života u Beogradu, izgubio.
Srpsko selo i danas ne živi svoje najbolje dane. I danas mnogi, pre svega mladi ljudi, odlaze tražeći bolji život, a sela se prazne. Tako da, iako je vreme i društvo drugačije, mislite li da se tretman države prema selu nije mnogo promenio?
Žao mi je što je na kraju ispalo onako kako sam u romanu ispričao. Naime, kroz Arizane su ispričane priče iz tri generacije. Najstariji Toza Arizan je oličenje najboljeg što je Srbija imala, a to su solunci. Njegovo vreme je nažalost odavno prošlo. Druga generacija su njegovi sinovi Sanda i Minda. Prvi, Sanda će ostati u Doljevcu i u sebi zadržati sve ono lepo, autentično, uprkos svim iskušenjima. Medjutim, Srbija nije nastavila putem Sande Arizana, već drugog Tozinog sina, Minde, koji napušta svoj kraj i kod kojeg je sve degenerisano. E, Srbija je krenula baš tim, pogrešnim putem. Umesto da hrabri ono što je najbolje u njoj, ona je postala klasična politička država u kojoj su uniformisana lica, kao lik iz romana Minda milicajac, bila jako bitna, da ne kažem glavna u svemu i što razumeju i što ne razumeju. Četvrti Arizan, Mićko na kraju završava u Nemačkoj, pa je put Arizanske porodice završen u ćorsokaku i najbolja kuća u Doljevcu propada. Roman se završava jednom lepom nostalgičnom rečenicom, koja vraća u sećanje stare dane, u kojoj Sanda Arizan kaže: „Sve se pitam da l se od Arizansko drvo, koje je bilo najbolje drvo u Moravu, pravu još dobre kašike“.
Za današnje generacije je možda neshvatljivo i neverovatno da jedan pisac zbog svojih stavova i knjiga može da bude proganjan i osudjivan. Ali, Vama se upravo to desilo. Već prvim romanom “Crveni kralj” navukli ste na sebe bes režima. Zašto?
U pravu ste kada kažete da iz današnjeg ugla to izgleda krajnje neobično i današnjim generacijama neshvatljivo. Tada je medjutim, bilo sasvim moguće da se jednom književniku to desi, jer su to bila tzv. „Vunena vremena“ što bi rekao Gojko Djogo. To je bio totalitarni sistem, u koji se ja nisam uklapao, jer sam pripadao toj generaciji tzv. šezdesetosmaša, koja se protiv tog sistema pobunila. “Crveni kralj” je šezdesetosmaška knjiga, moja pobuna protiv sistema u liku jednog fudbalera, koji potiče iz ovih južnih krajeva. Radnju romana sam smestio u izmišljeni, fiktivni gradić Kurvingrad, nazvan tako po vrlo značajnom istorijskom lokalitetu u blizini Doljevca. Ja sam inače često u svojim delima izmišljao imena gradova i ljudi, a ovo ime sam odabrao jer je bilo ne samo jako zanimljivo i autentično, već i zato što se Srbija vrlo često na Kurvingradu branila. I jako mi je žao što se nikad uz to brdo nisam popeo, da bar na trenutak vidim pogled i lepotu koji se otuda pruža pred posmatračem. I moj junak Crveni kralj se bori protiv komunističkog društva, koje uveliko propada i puca po svim šavovima, kroz istinito i ogoljeno pripovedanje o svom životu. A knjiga je izašla baš 1972. god. kada se desio jedan zaokret u jugoslovenskom i srpskom komunizmu. Naime, taj liberalni pokret čiji su nosioci bili rukovodioci iz 1968. je ugušen. Vrhovni bog Josip Broz Tito vratio je sve na početno stanje iz 1945.godine. U takvim uslovima nastala je seča liberala, pa su i vidjeniji ljudi u vašem kraju stradali, kroz mnogobrojne smene, neki su poput mene završili na sudu, a treći gurnuti u zapećak.
Šta se sa Vama desilo?
U tim čistkama stradao sam i ja. Uzdigao sam se više nego što su drugi hteli. Suština tog progona, medjutim, nije bila usmerena samo na mene kao pojedinca, već na takve ideje, na slobodne mislioce uopšte. Taj pokret šezdesetosmaša je težio povratku Marksovim idejama, kao što u religiji postoji težnja povratka Hristovim idejama. Sve pobune i u religiji se svode na to da se jeretici vrate Hristovim idejama. Upravo tako je i moja generacija htela da se vrati Marksovim idejama i iz te težnje je nastao “Crveni kralj”, u kojem sam branio individualnu potebnu čoveka da, igrajući fudbal, razmišlja. Ja sam, inače, do podataka i ideja za taj roman dolazio na osnovu tekstova iz raznih novina o mnogim dogadjajima koji su se svarno dogodili, pa je tako u taj lik fudbalera Crvenog kralja, tj. Zorana Jugovića utkano mnogo ličnih i stvarnih priča. Medjutim, svi tadašnji fudbalski klubovi, najpre manji na jugu, a onda i oni veći u Beogradu, poput Partizana i Crvene zvezde nisu hteli ogledalo.
To znači da je za iznošenje takvih stavova i ideja trebalo puno hrabrosti, ali i vizionarskog dara. A Vi ste bili u nemilosti vlasti ne samo zbog sadržaja knjige, nego i zbog njenih korica, jer je i naslov romana “Crveni kralj” u to vreme sam po sebi bio skandalozan. Naime, optuženi ste da je to aluzija na tadašnjeg “kralja” države Tita.
Te, već pomenute 1968.godine borili smo se protiv Crvene buržoazije, jer je tadašnje rukovodstvo napustilo ideale revolucije. A pod pretpostavkom da Crvena buržoazija postoji ona mora imati i svog kralja. Tito, medjutim ni jednom nije pomenut u romanu. Ipak, UDBA je smatrala da je naslov knjige provokacija, pa je organizovala sastanke širom južne Srbije na kojima je traženo da se izjasnim na koga sam mislio kada sam o Crvenom kralju govorio. Inače, Crvena buržoazija i danas postoji, jer se tadašnja Crvena buržoazija izrodila u ovo što danas vlada.
Pored toga što ste ostali bez posla profesora književnosti, završili ste i na sudu, tako da Vam se život okrenuo naglavačke. Kako se ta priča na kraju završila?
To je jedna priča apsurda, znači neobjašnjiva. 1972. godine čitava država digla se protiv jednog profesora književnosti, koji, u slobodno vreme, nije imao šta da radi, pa je pisao knjige. Ni danas mi nije jasno zašto sam bio toliko važan, ali činjenica je da sam bio važan. Na moju sreću, cela inteligencija se digla u moju odbranu, jer sam bio nevino optužen. Niko nije mogao da dokaže da sam govorio o Titu. Godinama sam se vukao po sudovima. Najpre sam bio osudjen na dve godine zatvora, ali je Vrhovni sud Srbije na kraju doneo oslobadjajuću presudu. Ali sam izgubio posao i nakon toga se posvetio pisanju. A do danas nisam naplatio svoje rehabilitaciono obeštećenje, pa moram na sud ponovo.
Mnogo dela ste tokom svoje bogate književne karijere napisali. “Arizani” su, što smo već konstatovali, najpopularniji, ali koju još knjigu biste stavili u prvi plan?
Od svih mojih knjiga najviše cenim “Jugovac”. “Arizani” su sinteza, “Jugovac” je analiza. To je roman koji nije privukao pažnju javnosti u meri u kojoj je zaslužio. Tu sam do detalja opisao malogradjanski socijalizam. Taj samoupravni socijalizam u kojem smo živeli, a koji je na kraju propao, bio je krajnje smešan, jer je to bila jedna velika jugoslovenska komedija.
Uzimajući u obzir sve što Vam se tokom života dešavalo, posmatrano iz današnje perspektive, da li biste opet postupali isto?
Čovek može ići samo jednim putem. To je, što je. Ja sam taj svoj put davno odabrao i tako bi bilo opet. Jedino možda ne bih studirao književnost, već na primer prava, da obezbedim sebi egzistenciju. Nije lako živeti 32 godine bez stalnih prihoda. I možda ne bih pisao toliko, ali bih, svakako, pisao. Značajno delo ostavljam u nasledje, ogromno čak i za velike pisce, preko 30 objavljenih dela i još mnogo neobjavljenih.
Pišete li ovih dana nešto?
Danas sam baš stavio tačku na svoje najnovije delo u kojem sam pisao o najboljim piscima iz Srbije, poput Bore Stankovića, Radeta Drainca, Branka Miljkovića, Dragiše Vasića. Posao pisca, je znate, takav da on tačku ne može da stavi. Što nije dobro. Čak i jedan veliki pisac, kakav je bio Hemingvej, kada je shvatilo da više ne može da piše izvršio je samoubistvo. Moja sudbina je da ostanem u literaturi do poslednjeg daha. Metafora te moje priče je delo “Starac i more”. I ja se kao Hemingvejev starac stalno otiskujem na more, pa i upecam po nešto. Na žalost, kao i u slučaju Hemingvejevog starca i do mene dodju ajkule i pojedu to moje stvaralaštvo. Ali, ne mogu drugačije, iako sam u 82-oj godini života. Medjutim, ne mogu da pišemo o ovom sadašnjem vremenu. Ne zato što sadašnjost nije inspirativna, naprotiv, već zato što sam ja najbolje godine života i rada proveo u nekom drugom vremenu. Ono vreme je bilo moje vreme.
J. Kozomara
