“Štrapke“, emisija 1: „Zaspalo mi lululence“, (lazarička narodna pesma doljevačkog kraja), o lirskim pesmama jugoistoka Srbije, 1.deo
“Zaspalo mi lululence
Na vr dunju na listence.
Majka si ga povikuje:
-Dig se, dig se, lululence.
Te gi idu lazarice,
Teb te vikav da si lazar.”
Nekada, ono što nije smelo ili nije moglo da se kaže rečima kazivalo se pesmom. Stihom su tkane sve one želje, nadanja, htenja o kojima patrijahalno seosko društvo nije dozvoljavalo da se javno govori. Bile su beg iz jave u san, iz teškog života u maštarije, iz želje da se to teško učini blažim, a nemoguće mogućim, bar u pesmi. Ovaj narod je pesma uvek pratila i jačala, s pesmo su se družili, s njom se radovali, njoj se jadali, s njom se nadali. A najveći i najlepši deo usmenog stvaralaštva ovog naroda čine lirske pesme.
U narodu su nastajale, u narodu se razvijale, ali ih je nažalost narod i zaboravljao, a zub vremena odnosio. Vuk Karadžić do ovih predela nije stigao. Nije ni mogao, bili smo pod Osmanlijama, te je narodnom stvaralaštvu pretilo nestajanje. Na sreću, nije neumitni protok vremena uspeo sve da odnese. Retki posvećenici i zaljubljenici u to nemerljivo narodno blago uspeli su da jedan njegov deo otrgnu od zaborava, trajno zapamte i sačuvaju u spomen na jedno vreme tako drugačije po formi, a tako blisko po osećanjima i željama.
Jedan od njih je svakako prof.dr Momčilo Zlatanović iz Vranja, književnik i profesor univerziteta u penziji, najveći sakupljač narodnog pesništva juga Srbije, koji kaže da su neke lirske pesme u pogledu izbrušenosti stihova i blistave sinteze zvuka, kao i po svojoj izvornoj svežini, ustreptaloj osećajnosti, maštovitosti, neimarstvu i gipkosti jezika pravi lirski dragulji.
Na pragu desete decenije života prof. dr Zlatanović i dalje neumorno traga za njima. – Vršio sam istraživanja na širem terenu, više godina i dosta toga objavio. U Srbiji se i danas najviše pevaju lirske pesme i one najlepše zvuče, zato jugu Srbije treba posvetiti veću pažnju, jer ima mnogo pesama. Nedavno sam objavio čak tri knjige lirskih pesama. Birao sam i izabrao i mnogo lepih sa dijalekatskim karakterisitikama.
Baš tu prof. Zlatanović vidi posebnu draž u narodnom stvaralaštvu juga zemlje. -Jezik ovog kraja je interesantan i živi i dalje. Gradila se jedna posebna sistema, zvučno se govori na dijalektu i lepo se peva.
Evo jedne od pesama iz jugoistočnih krajeva Srbije, koje su se izvodile na Biljni petak, a koje je prof. Zlatanović zapisao:
„Oj ubava, ubava devojko, oj!
Navali se inje na kovilje,
Te pritise stado u livade,
I kod stada tri mlada ovčara.
Prvog žali i otac i majka
Drugog žali bratac i sestrica,
trećeg žali ubava devojka.“
Ili iz južne Srbije:
„More Djoko, crno oko,
Što me gledaš ispod oko,
Kako sokol pod oblaka,
Kako slunce ispod nebo?”
A svo to naše folklorno bogatstvo otisak je prošlosti, duh predaka, sećanje na davna, iskonska vremena. Mnoge su vezane su za obrede i običaje iz predhrišćanskih vremena, a bilo ih je toliko mnogo, koledarskih, lazaričkih, dodolskih, svatovskih, počasnica ili zdravice, ali i ljubavnih i porodičnih, tužbalica, pesama o radu, kao i junačkih i mitoloških, a njihov kolorit je gotovo nestvaran.
Upravo o toj njihovoj raznovrsnosti, razgovarali samo sa jednim od najvećih stručnjaka u ovoj oblasti prof. dr Dimitrijem Golemovićem iz Beograda, poznatim kompozitorom i etnomuzikologom, koji je tragajući za folklornim pesmama obišao mnoge prostore naše zemlje. –Šta je pesma? Pesma je kao onaj kajmak na mleku koje skuvate. Ono u sebi ima najveći procenat hranljivih sastojaka. Kaže se da si onakav kakvu muziku voliš, a ja bih rekao i gajiš i pevaš.
Profesor Golemović u svojoj knjizi „Svaka ptica svojim glasom peva“ objavio je niz pesama usnimljenih na terenu i u našim krajevima. Baš kroz pesmu, kako kaže, naši preci pokušavali su da ostvare kontakt ta višim silama, koje su pesmom želeli da umilostive. Ujedno, stvarali su divna muzička dela o kojima govorimo.–Jugoistok Srbije činili su prevashodno ratari, koji su odvajkada zavisili od ćudi prirode i mnogo toga je posvećeno baš prirodi. Oni su komunicirali ili bar mislili da komuniciraju sa višim silama i otuda ima niz obreda.
Pesma: „Zdravče venče“, djurdjevska, kad se podje u cveće, (1991. Pevaju: Jelena Stojanović, Miroslava Ilić, Ružica Milošević, Ostrovica, Ponišavlje, zvučni zapis Dimitrije Golemović)
-Čuveni su recimo leskovački koledari, bujanovački sirovari, ljudi maskirani u šumske duhove, u ale, koji posle najduže noći počne dan da dulja. To je bila borba noći i dana, jedna je ala personifikacija zime, a druga leta. Čitavo proleće takodje ima jako mnogo obreda, poput lazarica. Jugoistočna Srbija je čuvena po njima, dok ih zapadna Srbija nema. Zatim imate i Jeremijin dan kada se pevalo protiv zmija i udaralo u recimo neki pleh. Pevalo se: „Jeremija u polje, bešte zmije u more.“ Verovalo se da je ta pesma zaštitno sredstvo protiv zmija i da dok se ona čuje to je granica koju zmije ne prelaze. Nakon toga su posleničke pesme, za žetvu. Zanimljive su i dodole koje su se pevala u kasno proleće kada nema kiša. Pevale su ih devojčice koje se obaviju travom, poput: „Naša doda Boga moli“. To je bio jedan specifičan odnos prema višim silama, jer je narod zavisio od njih.
Pesma: „Oj dodole“, grupa dece (1989. Brza, Leskovačka Morava, zvučni zapis Dimitrije Golemović)
A jedan od čuvara narodnog stvaralaštva u Doljevcu i okolini je profesor srpskog jezika i književnosti i književnik iz Kočana Vlasta Cenić. Upravo je on u zbirci „Kladenče“, pravoj riznici nacionalnog blaga ljudi sa ovih prostora, objedinio i sačuvao narodne lirske pesme doljevačkog kraja, skoro 200 njih.
-Zapisati narodnu pesmu iz davnih vremena, ravno je pobedi. Pobedjeno je vreme, pobedjen je zaborav, kaže on u izjavi za Radio Koprijan.
Dug i trnovit put, dodaje, prošao je u traganju za već zaboravljenim pesmama, medju kazivačima, uglavnom starim ljudima, najčešće bakama, najčešće nepismenim, podsećajući ih na neke davne dane sela i sedeljki, na mladost, oživljavajući u njihovom sećanju neke divne, davno proživljene trenutke, neko drugo vreme. –Sećajući se sa setom, već sedih glava, naviru sećanja, uspomene. Takvi su ljudi u ovom poslu dragoceni, ali sve ih manje. Neumitni zub vremena i njih odnosi, ali zapis je ostao, kao autentično nasledje i dragoceno svedočenje na jedno doba, na jedne ljude.Zato je Kladenče nesvakidašnja, retka i posebna literatura. Te talentovane pesmopojke upoznavali smo uglavnom na Susretima sela, ali sada ni toga nema. Jedna od njih, čijih pesama u knjizi ima najviše, bila je baba Rada Kulić iz Orljana, ona je bila jedna prava antologija.
Kladenče je jedinstveno štivo sa ovom tematikom za ove prostore, tim pre jer danas u doljevačkom kraju te pesme gotovo niko ne peva. Ostale su nam uglavnom samo reči.
Golubence vodu pije
“Golubence vodu pije,
Vodu pije, noge mije.
Sve iskoči da ga gleda.
Tanka Stana ne iskoči.
Dokle lice nabelila,
Dokle vedje nacrnila,
Dok se Stana načinila,
golubence odletelo.”
Naročito su, kaže Cenić, zanimljive pesme koje se zovu „prepojuvanja“. U njima se na kraju stiha pominju imena momaka i devojaka kojima su namenjene. Bile su konkretne ljubavne poruke mladih. One su se pevale na sedeljkama, spontanim sastancima, na kojima su se okupljali mladi, i kojima je to bila jedina zabava u selu. Održavale su se na jesen kada se polje smiri i ima se vremena za druženje. E tu su se pevala i tu su nastajale najkraće narodne lirske tvorevine ovoga kraja. -Svako je selo imao svoje sedeljke, založi se vatra, uz vatru mota predja, ali se i zabavlja. Tada su uglavnom devojke, jer su lirske pesme ženske pesme, „prepojuvale“. To znači da nekoj drugarici treba ukazati na „priliku“, na nekog ko je voli, ili nekom kog ona voli. Pevala su se uglavnom dva stiha, a imena su se menjala spram „prilike“.
„Belo pero na jezero.
Duna vetar, odnese ga.“
Belo pero je devojka, ona je kao pero laka, a bela jer je čista, neukaljana, čedna. Zamislite pero na vodi koje se kao čamac leluja, e to je devojka koja korača ulicom. A taj vetar koji duva je momak, silina snaga, moć. Vetar koji nosi pero, je momak koji krade devojku, što nas asocira na to da su se devojke nekada često otimale, krale. Vidite kako je taj nepismeni seljak ili verovatnije seljanka stvorila prelepu metaforu i to ne samo jednu u samo dva stiha. Naši narodni pevači veliki su umetnici, a mnoge pesme nastajale su u trenutku. Znate, smatra se da je najkraća lirska pesma na svetu haiku. Naša lirska pesma može biti još kraća. U samo dva stiha, ispriča se ceo dogadjaj. I ja se uvek ponosim time. Ima i šaljivih pesma, na primer:
„U baču(bašti) ti retko cveće,
šta se butaš(guraš) kad te neće.“
Ili:
„U ruke ti krive igle,
obrni se, te ga ide( okreni se, on ide).“
(Kraj prvog dela)
Autor emisije:Jelena Kozomara
Gl. i odg. urednik: Dejan Dinić
Sagovornici:prof. dr Momčilo Zlatanović iz Vranja, leksikograf, sakuplјač narodnih umotvorina juga Srbije, književnik; prof. dr Dimitrije Golemović iz Beograda, etnomuzikolog i kompozitor; prof. srpskog jezika i književnosti i književnik Vlasta N. Cenić iz Kočana
Recitatori: Dara Stefanović, Dimitrije Stević, učenici Osnovne škole „Vuk Karadžić“ u Doljevcu
Projekat „Štrapke“ sufinansira Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu ne odražavaju nužno stavove i mišljenja organa koji je dodelo sredstva.
https://soundcloud.com/radiokoprijan/emisija-zaspalo-mi-lululencemp3-1deo
