Radi pune 53 godine, nastavljajući porodičnu tradiciju dugu 120 godina. Opstajala je i kad su drugi stavljali katance na radnje, neumorno je popravljala satove, bila i ostala jedina žena u tom poslu u niškom kraju, rušeći predrasude, bila i ostala majstor svog zanata i ne namerava da stane. A i zašto bi?
Na Obilićevom vencu u Nišu, i dalje najpoznatijem po majstorima svog zanata, izmedju mnogobrojnih modernih radnji, onako nenametljivo ušuškana, ali nadaleko poznata po svom imenu, tradiciji, kvalitetu i poštenju nalazi se časovničarska radnja Ljiljane Tošić, sajdžinice, čije je ime samo po sebi brend.
Suprotno verovanju da su zanati na izdisaju, u ovu radnju mušterije neprekidno ulaze. U to smo se uverili već na samom početku ove priče. I tako preko jednog veka, zahvaljujući, pre svega i iznad svega, kako Ljiljana kaže, poštenju. -Može se trajati jedino putem poštenja. Ne može drugačije. Moj otac Nikola je držao radnju, moj deda pre njega. Posle njih ja. Nakon tragedije mog brata, koji je bio časovničar, nasledila sam posao. On je voleo taj zanat i želeo je da radimo zajedno. Ipak, ostala sam sama. Tokom godina samu učila, a ako vas nauči čovek koji je majstor svog zanata, onda trajete. Ja sam učila od oca, brata, a posle njihove smrti od njihovih kolega, poput čika Bate Pejče.
Od tridesetak časovničarskih radnji u Nišu koliko ih je bilo polovinom prošlog veka, sada ih je svega pet, šest. I tada i sada Ljiljana je bila i ostala jedina žena u ovom delu zemlje i jedna od retkih u Srbiji u tom poslu koji su mnogi, pogrešno, smatrali tipično muškim. I sada ponekad bude tako, ali tokom godina Ljiljana se velikom upornošću i istrajnošću trudila da te predrasude sruši i očuva porodičnu tradiciju. I uspela i u jednom i u drugom nastojanju.-Znate već kao je to kad ste žena u poslu gde se to ne očekuje. Ali, držim do kvaliteta i do sebe i trajem. A i vraća se polako ono vreme, kada se zanat cenio i tražio, mada je to nekadašnje vreme bilo poštenije, iskrenije, lepše. Danas nekako vreme protiče pored nas, a mi ga ne primećujemo.
Posle toliko godina iskustva ne postoji sat koji ne može da popravi i problem koji ne može da reši, što mušterije znaju da cene. Mirne ruke, oštrog oka, hiruški precizno, nepokolebljivo, staloženo i uporno i sada, kao i nekada savesno obavlja svoj posao, u kojem je odavno stekla penziju. Zato joj neretko na popravku donose prave raritete, stare porodične satove, naslednicima vredno nasledje, ali i satove zaista velike materijalne vrednosti. Jer, kako kaže, časovničari ne popravljaju samo satove, nego i nečije uspomene. – Najskuplji sat koji sam popravljala je bio Lonžin, jedan koji je baš bio poprilično težak za popravku, jer nije radio godinama, a nasledio ga je unuk koji je hteo da ga popravi i tako sačuva uspomenu na dedu, kaže najpoznatija niška sajdžijka, koja, kako ističe, i danas posle toliko godina u uspomenu na svog oca i dalje najradije koristi alate koji su joj od njega ostali.
Biti zanatlija pre stotinak godina bio je izvor prihoda za težak, ali častan i cenjen posao, jer nije se uzalud govorilo da je zanat zlata vredan. I danas je to častan posao, ali dugogodišnje guranje svih, pa i ovog zanata u zapećak, na margine, dovelo nas je u situaciju, da sada skoro da nema ko radi, a ako neko i želi, nema od kog da nauči. Jesmo li nepovratno uništili ono što nikako nismo smeli? Vezu izmedju iskustva i mladosti, znanja i želje da se nauči od onih koji časovnike poznaju „u dušu“. Ljiljana ni za te vladajuće trendove ne brine. Imala je koga da nauči, jer je porodičnu tradiciju nastavio njen sin Nikodije. -Imam sina koji je završio fakultet, ali i pored toga evo uči zanat i obavlja svoj posao savesno i odgovorno što je za mene mnogo bitno. Ali kod mnogih drugih zanatlija nije tako. Mnogi od njih imali su naslednike koji nisu želeli da rade taj posao. Iako se danas zanat traži, nema mnogo onih koji mogu da nauče te mlade zanatlije. Kod mene u radnju recimo dolazi i jedan dečak od 17 godina da ga naučim poslu. To je jako lepo. Drago mi je što dolazi. Jer, imati zanat danas je velika stvar, a od tog posla može pristojno da se živi.
Nikodije je već majstor sajdžijskog zanata. Spisak uredjaja koje može da popravi je poprilično dug, i iako počinje, ne završava se samo sa satovima. Bez obzira na to što njegovo formalno obrazovanje nema veze sa časovničarstvom, vekovna porodična tradicija i sklonost ka ovom zanatu, učinili su ga dostojim naslednikom ne samo sajdžijskog posla, nego i porodičnog imena, poznatog i priznatog u tom poslu, koje korene vuče iz Grčke, preko Makedonije, pa do ovih naših krajeva. -Čukundeda je svoje prve radnje imao u Solunu, potom je došao je u Makedoniju, a onda u Srbiju i to prvo u Prokuplje, gde je imao ideju da otvori zanatsku radnju. Ali pošto je varoš bila mala, preselio se za Niš. Ostao je ovde negde od 1900. godine, tako da iako su se naše radnje selile s lokacije na lokaciju, u Nišu postoje u kontinuitetu već 120 godina. Jer, znate, ovde radite sa nečijim nasledjem i prema tome morate biti posebno pažljivi, tim pre jer ovaj zanat nije lak. Ipak, opstali smo generacijama uprkos svemu. Ljudi znaju za nas, a mama je uvek bila zanimljiva kao sajdžija, kao žena u tom poslu. Neretko udju mušterije koji meni daju sat u ruke misleći da sam ja glavni majstor, ne znajući da je mama ovde glavna, da je stekla penziju u ovom poslu, da je ovde duže od pola veka, rušeći te predrasude.
Iako se svojski trudi da opravda odgovornost koju pred njega stavlja porodična tradicija, Nikodije nastoji i da proširi aspekte svog posla, pa tako, dok razgovaramo, pred nas na pult stavlja i jedan pravi raritet. Gramofon iz 19 veka, koji mu je donet na restauraciju. -Da, to je gramofon iz 1870.godine, jednog mog poznanika, jer ja radim i restauraciju starih aparata koji rade po sistemu precizne mehanike. Njihov mehanizam blizak je mehanizmu zidnog sata. Radim i stare upaljače, naočare, čak i naočare po meri.
Država počiva, izmedju ostalog, na zanatlijama, kaže Nikodije. Zanati su kroz vekove održavali i gradove i stanovništvo, državu i društvo. Ako izgubite zanatlije izgubili ste način funkcionisanje jednog društva.
A koliko je ovaj zanat odvajkada bio napredan, cenjen i poštovan govori i podatak Zavoda za zaštitu intulektuane svojine Republike Srbije o prvom domaćem patentu registrovanom u tadašnjoj državi, na početku 20.veka. Patentirao ga je baš jedan sajdžija, Adem Subašić iz Sarajeva, pod nazivom “Sama sebe ljuljajuća kolevka”.
Ovom zanatu u čast, za potrebe serijala emisija „Stari zanat kuje novog majstora“, poznati pesnik Vlasta Cenić iz Kočana napisao je pesmu, objavljenu u zbirci pesama „Čuvarkuća“, 2023.god.
Časovničar
Tik-taknu svetom poznati starac,
Prvi od svih – Lazar Hilandarac.
Napravi Kremlju od doba mucava
Da vreme mu sreću i tugu otkucava.
Časovničar je vešt zanatlija,
Satove leči, popravlja navija…
Preciznom rukom i bistrim okom,
Uvek s pincetom, lupom, monoklom.
Udjem u dućan, kao u dvorac,
Nad stolom sajdžija čudotvorac,
Smiren ko monah, već znade šta će,
I srce sata poče da cakće.
Nekad se pred fotoaparatom
U prvi plan stavljala ruka sa satom.
I poseban džep je krojač pravio,
Da bi se tu sat sa lancem stavio!
Izgubiše se sajadžije, urari.
Lagano kopne dućani stari…
Sa zidnog sata ljulja se klatno,
I vreme teče nepovratno…….
Autor emisije: Jelena Kozomara
Gl. i odgovorni urednik: Dejan Dinić
