Danas će vas možda posetiti male lazarice, da pesmom donesu radost u domove! Prvaci i predškolci u Šarlincu zajedno u lazaricama!

Vesele, šarene, raspevane povorke malih lazarica i ponekog lazara, najupečatljiviji su prizor ovih dana u našim selima, uoči Lazareve subote i na sam praznik. Tradicija koja se datira u davnu prošlost, jedan je od retkih segmenata folkloristike našeg naroda koji je opstao do današnjih dana. Ove ritualne povorke devojčica, obučenih u narodnu nošnju, koje tradicionalnim lazaričkim pesmama, naučenim od baka, prizivaju blagodat za dom, ukućane, useve, stoku, s korpicama okićenim cvećem i vrbovim grančicama, oživljavaju tradiciju i običaje koji u kolektivnoj svesti ljudi na ovim prostorima žive od davnina, iz vremena pre vremena. Lazarice su specifičnost samo ovih krajeva. Jugoistočna Srbija je čuvena po njima, dok ih zapadna Srbija ili sever zemlje nemaju.

Deca u Šarlincu

Nasledjujući neki raniji paganski praznik, lazarice sada, u hrišćanskoj tradiciji, slave praznik Lazarevu subotu, u spomen na dan kada je Isus Hristos vaskrsao četiri dana mrtvog Lazara. To je videlo mnogo ljudi, pa se vest o čudu Hristovom proširila na sve strane. Otuda i potiče ime lazarica. Postoji i tumačenje da su nastale od sestara Lazarevih, a u našem narodu taj običaj se vezuje i za našeg Kneza Lazara.

U današnje vreme u lazarice idu devojčice uzrasta do srednje škole, ređe nešto starije. Njihova uloga sada je uglavnom da razvesele i zabave. Nošnju koju nose nasleđuju od svojih majki i baka. Domaćice ih dočekuju ispred kuća, a za otpevane pesme daruju. Najvažniji poklon je jaje koje se čuva do Vaskrsa, kada se ukrašava i farba, ali bude i drugih darova.

Lazaričkim pesmama u prastara vremena slavio se dolazak proleća, buđenje života, vegetacije i ponovno započinjanje ciklusa rađanja u prirodi. Baš kroz pesmu naši preci pokušavali su da ostvare kontakt sa višim silama, želeći da ih pesmom umilostive. Ujedno, stvarali su divna muzička dela.

Kasnije su obredne pesme hristijanizovane, a upravo ih je to stalno prilagodjavanje sačuvalo do današnjih dana, te je lazarička narodna lirika najbrojnija i najbolјe sačuvana među kalendarskim obrednim pesmama u Srbiji.

Sokacima u našoj opštini ovih dana pevaju se neke od ovih pesama:

-Oj, ubave male mome/Ovaj kuća bogata/ ima troja vrata/prva vrata od dukata/druga vrata šimširova/treća vrata sva od zlata/na nji majka sina ženi./ Oj, lazare, lazare/dobro jutro u dvore./Devojka gi pomela/i vodicu donela./Oj, lazare, lazare/ovde lani prodjomo/žutu dunju nadjomo!(Doljevac)

-Da li ide lazara/Čiji je lazar najlepši/Naš je lazar najlepši/Oj, ubave male mome/Dva se para ogledjuju/na šareno ogledalo/koj je ubav, poubav/Nevestica naubava/Naljuti se mlado ludo/pa iskrši ogledalo/Oj, ubave male mome. (Pejkovac)

-Grize dete jabuku/ugriza se za ruku/lele, lele ručice/ devojčine dušice(Šarlinac, Doljevac)

-Ko to kaže šta je/kokica je snela jaje,/koko koko da/ jaje nego šta! (Šarlinac)

Oj, lazare, lazare!/Ajde vodjo karavodjo!/Šibaj konja da idemo,/tamo gore, tamo dole. /Što brže stignemo! /Na sred selo oro igra/ i u oro tri devojke./ Jednu mene pokloniše/a drugu mi ostaviše./ Treća meni pobeže!/Ajde vodjo, karavodjo!/Šibaj konja da idemo! (Kočane)

Deca u Šarlincu

A uoči Lazareve subote, juče, poslednjeg dana škole, pred raspust, djaci prvaci i predškolci u Šarlincu sa učiteljicom Jelicom Vasić i vaspitačicom Nevenom Gičevski išli su u ophod sela, donoseći veselim pesmama radost u svaki dom, dobivši zauzvrat pregršt poklona, koje su kasnije podelili medju sobom.

Pored lazarica, Lazareva subota, koja pada osam dana pre Vaskrsa i dan pre praznika Cveti, dan kada je Hristos ušao u Jerusalim, karakteristična je i po tome što se tada beru i mlade vrbove grane, koje se osveštavaju u crkvi i dele narodu. Nekada je stanovništvo na ovim prostorima masovno išlo u „berbu“ vrbovog pruća, pored reka, dan uoči praznika. Tim prućem su se blago šibali po telu, kako se verovalo, za zdravlje. Vrbovom grančicom uglavnom su se udarali po nogama, rukama, ledjima, da to mesto ne bi bolelo, jer su kretali intenzivni poljoprivredni radovi. Trebalo je biti zdrav za teške poslove u polju. Za decu je to pak bila zabava. Oni su se jurili i medjusobno šibali vrbovim prućem. Sutradan se pruće osveštavalo u crkvi.

Od tih grančica potom su se pleli venčići koje su deca stavljala na glavu. Oko vrata kačila su mala zvonca na trobojci, jer se veruje da zvonjava razgoni zla bića, dok su vrbove grančice simbolizovale palmine grane kojima su hrišćani pozdravljali Spasitelja na ulasku u Jerusalim. Vrbovim venčićima kite se kapije, a venčići se stavljali i na kuće, iznad ulaznih vrata, za zdravlje svih ukućana. Zato se ovaj praznik zove i Vrbica.

Već nekoliko decenija tek poneko odlazi da bere vrbovo pruće. Uglavnom se na sam praznik ono već osveštano uzima iz crkve, ali se običaj pletenja venčića i nošenja zvončića praktikuje i dalje.

J.Kozomara

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *