Ko nije gledao, pokajao se. Ko je gledao, opet bi. Pozorišna adaptacija kultnog romana „Arizani“, Ivana Ivanovića premijerno je sinoć izvedena pred doljevačkom publikom, publikom koja je u romanu neposredni učesnik te maestralne priče o srpskom selu, seljaku, srpskim podelama, zavadama, zabludama. Priče koju iznova pričamo, a iz koje pouke ne izvlačimo. Tu maestralnu sagu srpske seljačke muke odlično su prikazali glumci Amaterskog pozorišta „Hranislav Dragutinović“, kao i gostujući umetnici. A publike u velikoj sali Javne biblioteke, kao pčela u košnici. A u publici, prvi put od prikazivanja predstave i Ivan Ivanović. Veliki čovek, koji je uspeo ono što je malo kome pošlo za rukom. Da stvori veliko delo.
Najveći teret odgovornosti da, pred autorom ovog romana, iznese lik Sande Arizana imao je Dragoslav Gile Branković iz Leskovca, ali i Nebojša Milenković Jumba kao Toza, Nemanja Tonić kao Minda, Jasmina Pršić kao Vuka, Marija Okičić kao Živana i čitava plejada drugih glumaca, pod dramaturškom palicom Srdjana Sidje Živkovića, dočaravajući tako srpsko selo ovog kraja u vremenu onom, tako slično vremenu ovom.
Zato su “Arizani” i danas, kao i nekada, slika i prilika seljačke muke, htenja, nadanja, stradanja. –Ova višeslojna priča, sa večnim temama o srpskim podelama, podelama medju braćom, problemima izmedju pojedinca i države, kao takva živi u svim vremenima. Veliki su utisak “Arizani” ostavili na sve, kao jedan od najvećih romana s početka osamdesetih godina, a naročito na nas koji smo u to vreme sazrevali. Zato i ne čudi što mnogi glumci, naročito oni koji se s Ivanom sada prvi put susreću imaju tremu pred izvodjenje, veću no inače, kaže za Radio Koprijan Sidja Živković.
Odgovarajući na pitanje da li se u odnosu društva prema selu išta promenilo, autor romana, u izjavi za Radio Koprijan, kaže da se nešto ipak promenilo, ali ne na bolje. –Za mene Srbija nije Beograd, nego ovi ljudi ovde. Zato sam, iako sam u godinama, došao večeras. Želeo sam da budem tamo gde su ljudi koje sam u romanu stvorio, oživeo. Nastojao sam da ovaj kraj, koji nosim u sebi iz detinjstva, koji mi je u genima, udenem u to društvo značajnih u književnosti. Otišao sam u svet, ali selo i dalje nosim u sebi. Ja sam dete sela, pa me je zato najviše zaboleo propast sela. A propalo je zato što je seljak bio glavni neprijatelj komunizma. Seljak je slobodan, nezavisan i kao takav neprijatelj totalitarnog režima, koji van sebe ne zna ništa. Moj arizanski seljak se od tog komunizma branio humorom i zato mislim da sam stvorio nešto dobro. “Arizani” imaju veliku istoriju i oni su iznad svake ideologije. Dugo nisu mogli da budu štampani, pa onda su igrani anonimno. Ipak, odigrani su preko 150 puta, i u Beogradu i ovde na jugu. U Prokuplju su igrani pre 14 godina i sada opet, kaže nam Ivan Ivanović.
Posle Toplice, ovaj pozorišni komad polako širi krug svoje publike u ostalim mestima juga, sa težnjom da humorom, tako svojstvenim ovom narodu, tom istom narodu pokuša možda i da otvori oči, jer gledajući se s glumcima na sceni, kao u ogledalu, vrlo često možemo prepoznati sami sebe ili ljude oko sebe.
J.Kozomara
