Nema domaćinske kuće, bez dobre domaće rakije. Nema ni dobre rakije bez dobrog kazana, a dobrog kazana bez dobrog majstora. U našem kraju, dobrog kazana za pečenje rakije nema bez Alekse Stamenkovića, majstor Leke, poznatog kazandžije iz Čapljinca, sela u opštini Doljevac.
Kazandžija je, kako kaže, skoro pa od kad zna za sebe, lupa kazandžijskih alata zvuk je bez koga ne može da zamisli dan, a iako je u pitanju težak posao, njemu teško ne pada. Radni elan ne popuštani ni posle svih radnih godina, a osma decenija života ni malo ga ne sputava u svemu tome. Učeći zanat u Kazandžijskom sokačetu u Nišu, sredinom prošlog veka, pronikao je u sve tajne ovog zanata i svoje bogato iskustvo i veliko znanje želi da prenese dalje. Grube ruke koje same za sebe govore o poslu s kojim su gotovo srasle i po nešto od plodova tog rada i majstorskog umeća, majstor Leka unosi u naš studio, a priču započinje još s vrata.
–Kad pravite kazan, treba prvo sve dobro ukrojiti , onda se prave stranice, danca, kapak ili poklopac. Najteži deo je napraviti kapak, ostalo je malo lakše. Ali za ovaj zanat je potrebno mnogo toga, jer morate imati veštine za više zanata da biste radili ovaj posao. Alat je raznovrstan i mnogobrojan, imamo razne čekiće, cicije, bolije i mnogo drugih sitnih alata. Vatra naravno obavezno, jer kazandžija ne može da radi bez vatre.
Kada kažemo kazandžija, to nikako ne može biti zanatlija koji se izveštio samo za jedan zanat. Pored toga što je u pitanju težak posao, koji zahteva veliku spretnost i veštinu i u kojem su vešte ruke zlata vredne i najvažniji su alat, kazandžija ili kotlar kako su ih Turci još zvali, ujedno je i kalajdžija i limar i zavarivač, kovač i kujundžija.
–Da, tu je mnogo zanata, recimo kalajisanje. A ima i mnogo drugih proizvoda od bakra koje mi kazandžije pravimo, nisu samo rakijski kazani, nego i kazani za topljenje masti, vinogradarske prskalice, furune, pećnice. Sada se recimo pojavljuju plastične prskalice, pa ljudi ne znajući da imaju kazandžiju na dohvat ruke kupuju tu plastiku, koja je za kratkotrajnu upotrebu, a pored toga i zagadjuju prirodu. A bakar, bakar je nezamenljiv.
Bakar je kažu antropolozi, bio prvi metal koji su ljudi koristili još u praistoriji zbog njegove mekoće za izradu alata i oružja. Na naše prostore iz Persije, preko Grčke, stiže tek sa Turcima, te je Balkan bio jedini deo Evrope na kome se bakarno posudje proizvodilo i upotrebljavalo još s kraja 15. veka, u vreme kada je na Zapadu korišćeno isključivo zemljano posudje, a svoju veliku ekspanziju doživeo je polovinom 19.veka.
E, baš bez tog dobrog bakra nema ni dobrog i kvalitetnog rakijskog kazana, kaže majstor Leka. Radi se naporno, potrebni su pažnja i strpljenje, pogotovo kada se oblikuje bakar. Baš tu morate, kaže naš sagovornik, pokazati pravo umeće, jer bakar topi na 1000 stepeni. A to znači da nema fušeraja, ni lakih i brzih rešenja. U moderno vreme svi bi da im bude lakše. A lakše nije nužno i bolje. Dobar kazan treba i da se dobro kalajiše, dobrim kalajem, koji se topi na 250 stepeni, a ne jeftinim, štetnim aluminijumom, kao što po neko radi.
–Mi pravimo dobre kazane, jer izmedju ostalog imamo i dobar bakar. Srbija ima bakar jedan od najboljih u Evropi. Imali smo ranije veći izbor, recimo Fabriku obojenih metala u Prokuplju ili u Sevojnu. Iz Sevojna i sada nabavljamo materijal.
Dug je put od šegrta do majstora, kaže naš sagovornik. Pa i kad postanete majstor i otvorite svoju radnju i dalje morate da učite, da se usavršavate, da polako ulazite u sve finese kazandžijskog posla, te tek s godinama i sticanjem iskustva, postajete majstor svog zanata.
–Jedan šegrt za neko osnovno znanje treba da ima dve, tri godine rada najmanje, da završi školu, to je bila ranije Školu učenika u privredi, da ide na praksu i radi kao kalfa kad završi školu. Tako da bez pet, šest godina ne može da se osamostali. Kasnije kad nastavi da radi sam sebe usavršava, što znači da mora da ima i strpljenja. Znate, jednom dobrom majstoru, sa dobrim pomoćnikom, treba oko mesec dana za izradu kazana, za isključivo ručni rad. Pojavile su se doduše neke mašine koje se koriste, medjutim nisu se baš dobro pokazale, pa ja isključivo radim ručno. Nema lepšeg od toga, nema hemikalija, raznih ulja, ovo je čisto. Ja i sada radim kao što sam učio kad sam bio šegrt.
Kazandžijski zanat je zanat s dugom tradicijom. Na ovim prostorima postoji preko pet vekova i jedan je od najstarijih. Godine 2015. uvršten je u Nacionalni registar nematerijalnog kulturnog nasledja Srbije. Takodje, kazandžijski esnaf bio je prvi zanatski esnaf u kome su zanatlije postali i trgovci.
Koliko je ovaj zanat, kog je sve manje, značajan govori recimo i to da je prema podacima Zavoda za intelektualnu svojinu Republike Srbije, prvi registrovani patent u našoj zemlji bio pronalazak “Stroja za pečenje rakije”, na ime Milana Jovanovića, kazandžije iz Novog Sada. Radilo se o prenesenom madjarskom patentu, registrovanom kod nas daleke 1909. godine.
No nisu bili ni nalik ovim današnjim “veselim mašinama”. Ti nekadašnji kazani za pečenje rakije bili su, kaže majstor Leka, zidani i fiksirani kazani. Od tada do sada mnogo šta se promenilo, usavršilo, napredovalo.
-Ranije su to bili zidani kazani, imali su šira danca, gore su bili uži, sa glinenim poklopcem, kapkom. Kasnije su se pojavili ovi mašinski, pokretni, praktičniji. Zidani su zamenjeni negde u drugoj polovini 20.veka, od kada se koriste ovi koje svi poznajemo, samo što su sada još savršeniji. Napravljeni su na način gde se kipuje, nagazi se papuča, ne mora da se crpe komina, kasnije smo pravili i dizalice za podizanje kapka, da ne možete da se opečete dok radite.
Niš, Pirot, Prizren bili su nekadašnji kazandžijski centri. Ovim poslom i u davno, tursko vreme, bavili su se uglavnom Srbi, a posao se širio iz Stare Srbije, te ne čudi što su i danas najpoznatiji majstori u ovim krajevima. Duh tih davnih dana i danas, bar kroz ime koje je ostalo kao podsetnik na jednu epohu, nosi poznato niško Kazandžijsko sokače. Ono medjutim danas nema ni jednog kazandžiju. Ma, uopšte više nema zanatlije. A nekada, u otomansko vreme, tu je bila čuvena Sagr cincar mahala – turska zanatlijska četvrt. Istu namenu ova ulica u samom centru grada, sačuvala je i posle oslobođenja od Turaka, sa mnoštvom srpskih zanatskih radnji, kazandžija, njih 13, pintera i mutavdžija. Najrazvijeniji je bio upravo kazandžijski zanat, čiji je esnaf, po kazivanju starih niških kazandžija, osnovan oko 1820. godine. Posle Prvog svetskog rata ulica dobija naziv Kopitareva, ali je u narodu do danas ostala poznatija pod nazivom Kazandžijsko sokače. E, baš u tom Kazandžijskom sokačetu majstor Leka učio je zanat.
–Kazandžija sam više od pola veka. Započelo sam zanat daleke 1966. u Kazandžijskom sokačetu, u ulici Jerneja Kopitara u Nišu, a škola mi je bila kod Džamije u samom centru grada. Kao mlad sam završio zanat, ali ostao sam veran tom poslu, bio sam kalfa, a kasnije sam otvorio i svoju radnju u Čapljincu. U vreme kada sam ja pošao na zanat, Kazandžijsko sokače je bilo oronulo, sa turskom kaldrmom, zgradice su bile od čatmare. Ja sam se obučavao kod majstor Lalela, Radomira Djordjevića kako mu je bilo pravo ime, a sećam se da je do njega bio majstor Slavoljub Veličković. Kazandžijsko sokače negde krajem 90. godina počelo je da gubi zanatlije, da nestaje. Promenilo se mnogo toga te su sada tu kafići.
Tamo je u prvoj polovini 20.veka bilo oko 20 kazandžija. Danas umesto dobro poznatog zvuka lupanja čekića, Kazandžijsko sokače čuveno je kao turistički biser Grada Niša i boemska četvrt, pandan beogradskoj Skadarliji. Sada ono samo nalikuje onome što je nekada bilo. Ali, gde su sada kazandžije iz Kazandžijskog sokačeta?
–Posla je bilo sve manje, mnogi majstori nisu više živi, a mi koji smo ostali imali smo jedan jako težak period, ali ja sam upornim radom i snalažljivošću opstao i ceo svoj radni vek odradio kao kazandžija.
Svaki pravi Srbin ne može bez dobrog zalogaja i rakijske čašice, pa su proizvodi ovog zanata bili i ostali tražena roba. “Vesele mašine” uveliko se pripremaju ovih dana u domaćinstvima u našem kraju. Šljivovica i komovica pune buriće. A pune su nam uši i polemike oko toga čija je rakija bolja i ko je bolji majstor. Jer, ipak je u pitanju piće koje je nacionalni brend, deo tradicije i stila života. I zašto onda kazandžija ima sve manje?
–Mladih ljudi nema u ovom poslu. Ja sam ostao, ima još jedan kazandžija u selu, na jugu Srbije ima ih u Leskovcu, Prokuplju, ali mladi ne žele u kazandžije, zato što je posao težak, obaveza je velika, ne zaradjuje se dovoljno, nisu plaćeni koliko bi trebalo, te se zanat zaobilazi. Ali, svakako ovaj zanat nam treba. Svako voli da ispeče rakiju za svoju dušu. Ali da biste radili neki zanat, to treba voleti i ko želi treba da ga dobro izuči, da bi bio dobar majstor. Ja imam sina i nadam se da će krenuti mojim stopama. Zna puno toga, ali mu treba još vremena i obuke.
To je i njegova poruka za mlade. Da pokušaju, da se oprobaju, ko zna možda se u nekom zanatu i pronadju. Možda se i pronadje taj spoj novih i starih dobrih vremena. Ono što se trudi da opstane, možda i ostane.
Kazandžija
Ja volim u jesen da pečem rakiju
s dedu pričalicu, starog
merakliju.
Opije me s priče dok se kazan
puši.
On rakiju proba, a men’ mrdnev
uši.
Pijanice mrzim! Oni čudo pravu:
daviv se u čašku, kao u Moravu!
Pijani ko zemlja, kao čep od bure!
Celivav i grliv braću
pijandure….
Familija moja neje od toj seme.
Pije kolko treba i kad mu je
vreme.
U naš podrum gužva: tuj buriki,
bačve,
i jedno balonče što se ne sme
načne.
Zatoj jedva čekam jesen, zlatno
doba,
pa se deda i ja udružimo oba.
Jesen je bogactvo, rados i
milina!
A pred kuću radi vesela mašina!
Ja četiri oči otvorim uz kazan
Da se ne sakrije neki
bezobrazan.
Dodjev badjavdžije i dedu sekirav,
pa pinev rakiju da gu izgradirav!
Bez dobroga gazdu, al i
kazandžiju
Nemaš u Srbiju ni dobru rakiju!
Naš kazan pravija Leka
kazandžija!
U celi Dobrič poznat zanatlija.
Vikav u Persiju zanat se rodija.
Nek je živ i zdrav koj ga
izmislija!
Ne valja rabota što Leka
poslednji….
Da l, će ljudi moji, ostanemo
žedni?
Autor emisije: Jelena Kozomara
Gl.i odgov.urednik: Dejan Dinić
Autor pesme: Vlasta Cenić
LITERATURA: “Etnografski zbornik” Srpske kraljevske akademije
Pecenje rakijije u kazanu podseca me na detinjstvo kada sam pomagala svom Ocu i Majci da pecu rakiju. Danas je sve manje kazandzija i sve manje se pece prava i kvalitetna rakija izuzev ako se za kazan koristi voda sa nobel aparata koja ce dati rakiji lesi ukus a bogami i jakotu koju rakija treba da ima.