Ruralna sredina, poput naše odvajkada je, s obzirom da smo stanovništvo živelo od poljoprivrede, sa strahom gledalo u nebo, nadajući se svake godine uspešnoj setvi i berićetnoj žetvi.
Ovdašnji kraj i ljudi imaju bogatu tradiciju i od najranijih vremena imali svoje običaje za uspešnu godinu i odbranu od nepogoda.
Običaji potiču iz davnih vremena i u skladu su sa starim verovanjima Srba, a neki su opstali i do današnjih dana. Njih često prate razne tajanstvene i mistične radnje koje narod sprovodi u različitim prilikama verujući da će mu to nekako pomoći, koristiti i zaštiti.
Nekada je naš kraj bio bogat narodnim običajima koji su vremenom iščezli. Tako smo imali razne običajne radnje da se zaštiti zdravlje ukućana, da se poveća i sačuva imovina, da pada kiša, da polja dobro rode, da se ljudi zaštite od prirodnih nepogoda ili otrovnih i opasnih životinja.
Tradicionalnom modelu ponašanja često se, međutim, pripisuje “iskonsko” poreklo. Zbog različitih istorijskih okolnosti, naš narod je bio izložen iskušenjima očuvanja tradicije, pa su brojni običaji nestali ili su, jednostavno, potisnuti. Naspram konzervativnih sredina koje čvrsto čuvaju običaje i verovanja, primetan je pokušaj obnavljanja običajnih rituala u savremeni život.
Međutim, u našem kraju mnogi običaji su preživeli, nadogradili se ili transformisali.
Kako je u svojoj knjizi zapisao magistar Vladimir Marjanović iz Beograda, a koji je skoro 40 godina sakupljao davno zaboravljene običaje našeg kraja, konkretno u opštini Doljevac, selo Kočane, ali i one koji su se do danas održali, i objavio u knjizi „Porodica Marjanović“ meštani ovoga kraja najviše su poštovali Božić, Vaskrs i krsnu slavu. Ali, na pojedine crkvene praznike, iako nije bilo crveno slovo, znalo se šta valja, a šta ne valja raditi.
- Ono što sam ja tokom istraživanja zaključio jeste da su naši stari generalno poštovali crveno slovo. Oni nisu imali kalendar, ali su na neki svoj način registrovali i beležili kada su ti veliki praznici i to su strogo poštovali. Tokom prikupljanja materijala za knjigu naišao sam na neke pisane tragove koji ukazuju zašto su i kako poštovali određeni datum, odnosno praznik i šta su verovali ako se „ogreše“ o taj dan može da zadesi tu kuću koja se nije pridržavala praznika- kaže magistar Marjanović.
Tako je Marjanović zapisao da se jako vodilo računa kada je praznik „Makiveji“ u selu se ništa nije radilo, jer ako rade, „ će se makne pamet od njih“. Sveti Simeon (14.septembra) je slavljen kao zemljoradnički svetac. Tog dana se išlo u crkvu i nosilo grožđe i jelo, kada se završi Liturgija izlazilo se ispred crkve, sedalo, međusobno častilo i ručalo. Predveče su naši stari odlazili kućama.
Na Svetog Jeremiju (14.maj) nije se plelo, niti tkalo, strogo su vodili računa da tog dana ne rade u polju zbog zmija, jer ako tog dana rade u polju mogu da nagaze zmiju i da ih ona ujede.
- I dan danas postoje običaji koji se praznuju baš onako kako se to radilo u prošlosti. Došao sam do zaključka da je te običaje i način na koji se slavi zavisio od sela do sela, od kraja do kraja, i kako se stanovništvo mešalo tu je stvorena jedan konglomerat tih običaja, ali u stvarnosti tu je postojala generalna linija koja je podrazumevala određenu proceduru i to se poštovalo- dodaje Marjanović.
Svetog Đermana su praznovali da im polje ne „tepa graduška“ odnosno da ne pada grad u polju i na useve, a kad se smrači i spreme oblaci govori su „ Do brazdu, Đermane!“ To je imalo značenje: „Ne daj Sveti Đermane gradušku u naš atar, već ako misliš, a ti samo do nas, do našeg atara i naše brazde, jer mi ti se molimo i praznujemo te.“
Na Ognjenu Mariju (30.avgusta) se nikako nije radilo, jer su se plašili kazne. Postojao je strah, a i danas naši meštani strogo praznuju ovaj dan, da će svetica zapaliti useve ili kuće.
Kako je ovdašnji kraj izrazito poljoprivredni kraj postojale su razne obredne radnje kako bi uspešno započeli setvu, završili žetvu ili pak sačuvali od vremenskih nepogoda. Šteta na usevima od vremenskih prilika značila je u to vreme siromaštvo i glad.
Naši preci tražili su pomoć svevišnje sile, raznim obredima, kako bi dobili milost i sačuvali letinu.
Ranije su strogo poštovali kada će početi poljoprivredni radovi i kada su poslednji dani kada treba završiti, jer posle toga neće dobro roditi njiva. Obično se za taj datum uzimo praznik Mladenci koji se slavi 22.marta.
- Ja sam od mog dede čuo i zapatimo da sve što treba „staviti u zemlju“ treba to završiti do praznika Mladenci. Posle toga nisu radili, niti pokušavali da sade jer rod neće biti dobra, sve do pojave novih kultura i savremenog načina obrađivanja polja- kaže Marjanović.
Pre početka radova odlazili su prvo do crkve, jer se crkva jako poštovala, blagoslov su tražili od sveštenika, dodaje Marjanović.
- Vodilo se računa o tome kada će da se radi, gde će da se radi, ali naravno uz blagoslov sveštenika, jer su naši stari jako bili pobožni, a izuzetno su poštovali decu- dodaje magistar Vladimir Marjanović.
Jedan jako zanimljiv običaj odigravao se oko Božića. Tada je najstariji član porodice, domaćin, odlazio sa najmlađim detetom u voćnjak.
- Oko Božića obavezno se išlo u voćnjak. Domaćin obavezno ponese sekiru i mlađeg člana domaćinstva i kada stignu u voćnjak on zamahne sekirom da seče stablo neke voćke, a mlađi član mu ne daje. To možemo protumačiti kao najavu ili pretnju da drvo tokom godine dobro rodi ili će biti posečeno. Na neki način pretilo se voćnjaku sekirom da da dobar rod ili će biti raskrčen, jer je on zamahivao sekirom, a dete ga je vuklo i govorilo da to ne radi, da će dobro roditi- kaže Marjanović.
Mnogi običaji su preživeli, nadogradili se ili transformisali. Vreme u kojem se danas živi otvara pitanje naše spremnosti da se (o)čuva svoje u odnosu na uopštene modele ponašanja, poznate kao globalizacija.
Slovenka Trajković, rođena i odrasla u Dobriču, opština Žitorađa, selo Samarinovac, jasno se seća kako su njeni stariji ukućani, još kada je bila dete započinjali setu, jer ona je morala da otpočne „dobrim danom“ jer godina onda, prema verovanju neće biti berićetna.
- Kada je trebala da počne setva pšenice na jesen strogo se vodilo računa koji će to biti dan. Kao dobri dani su ponedeljak, utorak, četvrtak i nedelja. Naša porodica, tačnije deda nikada nije počinjao radove sredom i petkom, a naročito subotom. Verovanje je da sreda i petak nisu dobri dani, jer tada se privlače životinje koje će činiti štetu na usevima, a subotu su smatrali za dan koji je posvećen mrtvima, pa će onda i seme umreti, odnosno neće niknuti- kaže Slovenka Trajković.
Kako navodi postojale su određene radnje i pripreme, kako od domaćina, tako i od domaćice, jer sve je trebalo da bude urađeno kako bi godina bila rodna i izmolili milost Gospodnju da zaštiti useve od nepogoda.
- Kad se žito iznosi iz kuće, odnosno počinje setva na jesen, domaćica mesi pogaču i sprema rakiju kako bi godina bila rodna. Obavezno se klala kokoška, pošto ona nogama gura zemlju nazad, da ne bi unazadila setvu i nicanje roda. Kada domaćin ode na njivu baca prvu šaku žita, jer tada se ručno sejala pšenica, i tiho šapuće u sebi : „ Ja te sejem, ja da te i žanjem.“- dodaje ona.
Napominje da se setva nikada nije započinjala na Mitrovdan (8.novembra) kao ni sadnja vinograda, jer taj praznik ko se ogluši i radi donosi nesreću domaćinstvu, pa razne štetočine „oberu“ trud i rad sa njive.
- Na Mitrovdan se nikada nije radilo niti se započinjalo sa većim poslovima, prema verovanju, zbog miševa. Obično se setva obavljala rano ujutru da bi sve napredovalo, a domaćin je na njivi obavezno izgovarao molitvu i molio se Bogu za uspešne radove i dobar rod. Upamtila sam da su obavezno izgovarali „ Bacam u Božiji ambar, ti ga Gospode sačuvaj i daj mi po zasluzi“. Takva molitva se izgovara i prilikom sadnje vinove loze da bi se primila i bogato rađala narednih godina- kaže Slovenka.
Ona ističe da je upamtila, ali i primenjuje, kada se sadi pasulj koji nije od prošle, nego od prethodnih godina, pa da bi nikao domaćica vezuje crven konac oko ruke i počinje sa sadnjom.
- Prilikom sadnje pasulja domaćica vezuje crveni konac oko desne ruke i u miru i tišini započinje sadnju, prekrsti se i kaže: „ja ga stavljam u zemlju, Bog neka mi dodeli, ako sam zaslužila neka nikne, ako ne, onda kako Bog odredi“, ali to čini sa velikom nadom iako je da kažemo prošao roka i pitanje je kako će da nikne staro seme-
Uoči Svetog Jeremije, a neke domaćice i dan danas praktikuju taj običaj, žene su davale deci šerpe i mašice od šporeta da lupaju i viču „Jeremija u polje, bešte zmije u more!“
- Uoči Svetog Jeremije ili na sam dan ovog sveca, 14.maja, kako su naši smatrali to je dan kada zmije izlaze i tada su obično deca išla oko kuće i celog imanja i udarali u neku šerpu i izgovarali „Jeremija u polje, u goru zmija!“, „jeremija u polje, bešte zmije u more!“ Verovalo se da na ovaj način se isteruju sve štetoniče iz domaćinstva i da zmije neće dolaziti u kuću ili polje-
Slovenka naglašava da je ovo takođe imalo za cilj da zaštiti poljoprivrednike od ujeda zmija ili da miševi ne naprave štetu u ambaru.
- Deca su udarajući u šerpe, lonce, obilazila svaki ugao i svaku prostoriju u kući i pomoćnim zgradama, obilazili oko dvorišta i kuće, da isteraju zmije, ali i iz polja, rodne njive i bašte i da, po verovanju, se vrate na svoja mosta, daleko od naselja, odnosno u prirodu, šumu, samo što dalje od ljudi-
U našem kraju, samo prividno, stara verovanja narušena su usled opštih kulturoloških promena i naprednijeg standarda života. Neki običaji i dan danas žive, ponavljaju se, jer je to potreba iskazivanja identiteta, osećaj pripadnosti u etničkom smislu, pripadnosti regionu ili samoj porodici, negde je vidljiva politička ili religijska pripadnost.
Na kraju možemo reći da stvarni oblici tradicionalne kulture i oni koji su proizvod naracija i sećanja, tipični su u porodičnim zajednicama, tamo gde više generacija živi pod istim krovom i gde se obredna praksa prenosi kao deo mikro identiteta s kolena na koleno. Kod razdvojenih porodica i tamo gde je prisutan generacijski vakuum, nije moguće govoriti o kontinuitetu očuvanja tradicije.
Autor i voditelj emisije: Marija Jovanović
Glavni i odgovorni urednik: Dejan Dinić.
U emisiji govori: Magistar Vladimir Marjanović i Slovenka Trajković.
Naslovna fotografija: Knjiga “Milenkovići” Vladimir Marjanović
