Danas počinju nekršteni dani- Nekada su koledarske povorke išle kroz naša sela

Prema starim srpskim verovanjima, od 10. januara do Bogojavljenja, odnosno 19. januara, traju takozvani nekršteni dani.  Prema Srpskom narodnom kalendaru tih dana, veruje se u narodu, zemlja je otvorena pa mrtvi izlaze, a a zajedno s njima i đavoli i razni drugi demoni. Osnova ovog verovanja može da bude biblijska, jer je to period od Hristovog rođenja do krštenja, pa se zato ovi dani u narodu nazivaju nekrštenim danima.

Ove nečastive sile vladaju od trenutka kada se smrkne, pa sve dok ne zapevaju prvi petlovi. Zbog toga, narod kaže, preko noći nikako ne treba izlaziti iz kuće. Onaj ko se usudi da putuje nakon zalaska sunca, kaže predanje, neće dobro proći, a ako neko baš mora da izlazi, trebalo bi sa sobom da nosi beli luk, krst ili neki oštar metalni predmet.

Žene tokom nekrštanih dana nikako ne predu, ne tkaju i ne peru . Napolju se ne ostavlja ništa belo, a naročito se brine da van ne ostane dečja odeća jer bi zle sile bajalicama i urocima mogle preko stvari da naškode deci. Tokom nekrštenih dana krije se i svetlost iz kuća, pa su nekada naši stari na prozore stavljali zastore kako se ne bi videla svetlost koja bi privukla nečastive sile.

Noću se ne pije voda, jer po verovanju, demoni se uvlače u kućne posude u kojima se nalazi voda pa vrebaju neoprezne. Veruje se da će dete koje se rodi u nekrštene dane biti bolešljivo. Takvu decu posebno vrebaju ptice sa likom deteta. Oni su zli i opasni i pored otimanja nekrštene dece, oduzimaju i majkama mleko, piše u Srpskom narodnom kalendaru.

Kako bi “odagnao bedu i smanjio muku” u ovom sumornom periodu, narod je smislio i “protivlek” za Nekrštene dane.  Zaboravljen običaj koji je nekada davno u našem kraju bio deo tradicije i česta slika oko božićnih praznika su koleda. Koleda su bila najpoznatiji ovdašnji zimski obred, deo običajnih radnji oko Božića do Bogojavljenja i Poklada, tokom intervala od 12 takozvanih nekrštenih dana, na početku svake nove godine.

Koledarske povorke bile su sačinjene od maskiranih učesnika, muške čeljadi, u različitim ulogama. Obučeni u rite, sa životinjskim maskama na glavi, kozjim rogovima, zvonima oko struka i na nogama, ogrnuti životinjskom kožom okrenutom naopačke, sa drvenim sabljama i mačugama, ranom zorom koledari su kretali u ophod sela, od kuće do kuće. Jedan od koledara zvao se dedica, drugi je bio prerušen u ženu, koju su nazivali snaška, seka, mlada ili baba i smatrala se glavnim akterom obreda. Koledari su imali i konjovoca, gajdaša, pevače. Cilj obreda je bilo teranje nečastivih sila iz domaćinstva i podsticanje napretka na svim poljima, a kasnije su imali pretežno zabavni karakter.

Koledjari kako su ih ovde kod nas zvali, išli su u ophod sela počevši nedelju dana pre Božića i tako cele nedelje, koja se zato i zvala koledarska. U koleda su išli dečaci, koji su znali da poju (pevaju) koleda. Obično ih je vodio neko stariji, ko je nosio bisage, za poklone. Od darova su dobijali ono što se u ovdašnjim seljačkim kućama, tokom zime, moglo naći od hrane. To je mogla biti vešaljka (komad sušenog mesa) ili pasulj (gra), orasi. Običaj je ovde kod nas počeo nestajati negde izmedju dva svetska rata, intenzivnije posle II svetskog rata, kada su neki novi trendovi počeli da potiskuju one stare.

M.Jovanović/J.Kozomara

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *